Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ŽIVOTNA PRIČA SA KOSMETA

Moj tata Milutin Kostić nije hteo da idemo dalje od Kosovske Mitrovcie. Ostali smo na Kosovu jer nismo mogli da se odvojimo od zavičaja… Sve nam je uništeno i uzurpirano, priča Jovanka Kasalović.

 

Učiteljica Jovanka Kasalović, odmerena i s ljubavlju posvećena radu sa decom u školi „Sveti Sava“ u Žerovnici, severno od Zvečana, do dana današnjeg ima neodoljivu potrebu da kaže istinu o stradanju Srba u selu Bukošu pred rat 1999. godine, gde je sa porodicom svojih roditelja do tada živela.

jovanka kasalović

Ovde je ispričala šta se događalo tokom napada albanskih terorista na Bukoš u opštini Vučitrn. Ona je od onih naših čitalaca koji sa pijetetom čitaju i čuvaju naše novine i ovaj razgovor započela je uverljivo: „Verujte da kad slučajno krenem da bacim pročitano „Jedinstvo“, ja to prosto ne mogu da uradim jer volim ove novine“, kaže ona i pokazujući nam isečak „Jedinstva“ iz nekih davnih godina…

Komšije odvedene u logor Likovac

– Devedesetih godina prošlog veka, živeli smo život okovan strahom. Napadi su bili svakodnevni. Zastrašivanje, napadanje, provokacije… U Bukošu je prvo napadnut stari bračni par, Novka i Savo Živković u leto 1998. godine. Zatim su januara 1999. godine napadnuti bračni parovi Radoslav i Živka Miličković i Rako i Mica Miličković kao i Mišo Bigović. Bili su odvedeni logor Likovac. Njih je spasila robina, ali su kasnije preminuli živeći kao podstanari bez igde ičega… Zaplašeni ovim događajima, mi ostali živeli smo i u strahu obavljali svakodnene obaveze. Nismo smeli da spavamo, nego onako obučeni strepeli i čekali novi dan – seća se Jovanka Kasalović.

Sa bolom i tugom Jovanka priča o prvim strahotama terorističkih napada:

– Tačno 22. februara 1999. kidnapovana su dva naša mladića, Miljan Milošević i Miško Prodanović. Pod okriljem mraka, teroristi su doveli ova dva momka ispred kuće Dragice i Milutina Miloševića… Teroristi su ubili dva brata Miljana i Mirka Miloševića koji su prethodno mučeni i prebijani i sa lisicama na rukama dovedeni pred porodičnu kuću i ubijeni pred očima roditelja. Imena ovih naših žrtava su uklesana sa imenima ostalih žrtava na spomeniku Beli anđeo u centru Kosovske Mitrovice, da svedoče o bezumlju rata. Deo porodice (žena i deca) uspeo je da preživi sklonivši se u ambar. OEBS, kome je poveren mandat da nas čuva, zatajio je. Bukoš je dva dana bio pod opsadom terororista UČK. Držali su nas u obruču, pucajući na naše kuće, žene i decu. Struja nam je bila isključena. Sledećih dana napustali smo svoje kuće, bežeći od sigurne smrti – priseća se Jovanka, pa nastavlja:

– Posle samo mesec dana u martu je počelo bombardovanje, a naše kuće su opljačkane, porušene i zapaljene. Naše selo je nestalo u vihoru rata. Nadgrobni spomenici su porušeni i groblje razoreno i uništeno. Naše komšije i mi smo u rasejanju već 23 godine, a to je isto toliko godina hoda po mukama. Naša imovina je uzurpirana. Do svojih imanja ne smemo ni da odemo. Naše komšije iz Bukoša su se posle bombardovanja i progona raselile kud koji. Neki su otišli put Kraljeva, Kragujevca, Blaca, Vrnjačke Banje, Smedereva… Moj tata Milutin Kostić nije hteo da idemo dalje od Kosovske Mitrovcie. Ostali smo na Kosovu, jer nismo mogli da se odvojimo od zavičaja, a bili smo vezani i za Kosovsku Mitrovicu gde smo ostali i borili se za opstanak na ovim prostorima.

Život raseljenih pun patnje i poniženja

Izbeglički život, sam po sebi, donosi mnogo patnje i poniženja.

– Ipak smo bili srećni što smo ostali živi. U početku smo nastavili život u Žitkovcu, u trošnoj kući punoj memle i vlage. Moja majka Olga i tata Milutin preživeli su brutalan pretres. Kao posledica toga i maltretiranja od strane danskih vojnika KFOR 25. februara 2000. mama se razbolela i preminula u strašnim mukama. Ubrzo potom je preminuo i jednogodišnji sin moga brata Cvetka (Džaja) Kostića. Moja sestra Mira Kostić se od velike tuge, stresova i nehumanih uslova života ubrzo razbolela. Kasnije nam je stigla pomoć iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju čijim smo predstavnicima i danas veoma zahvalni, jer se moja sestra oporavlja – priča naša sagovornica.

O zavičajnom Bukošu Jovanka čuva najlepša sećanja.

– Naše selo Bukoš je bilo najlepše u opštini Vučitrn. Selo je razbijenog tipa i bilo je oko 70 naših kuća. Živeli smo u velikoj slozi, ljubavi i poštovanju. Sa sestrom Mirom i Bratom Cvetkom 2001. sam otišla da vidim naše imanje i zavičaj. Nismo imali šta da vidimo. Ostali smo zapanjeni do danas, jer smo zatekli jednu tužnu i potresnu sliku. Kuća do temelja razorena i unuštena, groblje uništeno, spomen – ploče polomljene, voćnjaci posečeni, imovina uzurpirana… Plodne oranice, livade, pašnjake i voćnjake koriste oni – setno će Jovanka Kasalović.

Albanci su nudili i nude velike sume novca da kupe imanje Kostića, da i konačno i definitivno otmu srpsku imovinu koju bi platili i na taj način „overili“ svoju samozvanu državu. Ali avaj! I ova i druge srpske porodice drže se vekovnog nepisanog pravila da „dedovina nije na prodaju“. Tako opsataju uvereni i u nadi da će svoju imovinu povratiti… – Moj tata Milutin je 1972. g odine kupovao zemlju jer se na taj način borio protiv tadašnjeg albanskog iredentizma i separatizma. I nas je vaspitao u rodoljubivom duhu. Ni brat koji živi u ne baš dobrim uslovima neće da prodaje i vrlo je čvrst u tome – kaže učiteljica.

Sa izbeglištvom je, kaže, promenila i radno mesto.

– Pre rata sam radila u Vučitrnu. Potom su me pozvali u Osnovnu školu „Sveti Sava“ u Žerovnici da radim kao učiteljica, što sam prihvatila, gde i danas radim. Zavolela sam stanovništvo i svoje đake na koje sam ponosna jer su postali obrazovani i uspešni mladi ljudi. Sa njima imamo budućnost. U svemu sam imala veliku podršku supruga Dragiše i njemu sam posebno zahvalna – rekla nam je na kraju Kasalovićeva.

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: