DŽOŠ
„Kuda si otišla?“, pitao sam je. „Gde si bila?“ „U prodavnici, Džoš. Upravo sam rekla.“ Lažeš! – želeo sam da joj kažem.
Nešto me je probudilo. Išao sam do toaleta i primetio da su vrata mamine i tatine sobe otvorena, a kada sam pogledao u sobu, video sam da mama nije u postelji. Tata je hrkao kao i obično. Sat na radiju pokazivao je 4.08. Mislio sam da mora da je sišla u prizemlje. Nije mogla da spava. Nijedno od njih ne može da spava, ali on uzima tablete koje su toliko jake da biste mogli da stojite pored kreveta i urlate mu na uvo a da se on ne probudi.
Veoma tiho sam sišao u prizemlje jer ona obično uključi TV i gleda smrtno dosadne reklame o mašinama koje vam pomažu da izgubite kilograme, ili očistite pod, ili isečete povrće na mnoštvo različitih načina, i zaspi. Ali TV nije bio uključen, a ona nije bila na kauču, pa sam zaključio da je sigurno izašla.
Uradila je to nekoliko puta – koliko znam. Ne mogu sve vreme da ih pratim. Prvi put mi je rekla da je izašla u šetnju da razbistri glavu, ali jednog jutra, kada sam se probudio i nje nije bilo, pogledao sam kroz prozor i video da njena kola nisu parkirana ispred kuće kao obično.
Mislim da odlazi da se šeta pored reke ili da poseti Kejtin grob. I ja to ponekad radim, premda ne usred noći. Plašio bih se da odem po mraku, a i osećao bih se čudno jer je to Kejti radila – ustajala je usred noći, odlazila do reke i vraćala se. Mada, razumem zašto ona to radi. Sada je to jedini način da se približi Kejti, osim možda da sedi u njenoj sobi, što, znam, ponekad i radi. Kejtina soba je pored moje pa čujem mamu kako plače.
Seo sam na kauč da je sačekam, ali mora da sam zaspao, jer je napolju već svanulo kada sam čuo vrata, a sat na polici iznad kamina pokazivao je sedam i petnaest. Čuo sam kako mama zatvara vrata, a zatim trči pravo na sprat.
Pratio sam je. Stao sam ispred njihove spavaće sobe i virio kroz odškrinuta vrata. Klekla je pored kreveta sa tatine strane, crvena u licu kao da je trčala. Disala je duboko i, drmusajući ga, rekla: „Alek, probudi se. Probudi se. Nel Abot je mrtva. Pronašli su je u reci. Skočila je.“
Ne sećam se da sam išta rekao, ali mora da sam ispustio neki zvuk jer je pogledala prema meni i skočila na noge.
„O, Džoš!“, rekla je prilazeći mi. „O, Džoš!“ Niz lice su joj se slivale suze i snažno me je zagrlila. Kada sam se povukao, ona je i dalje plakala, ali se i smešila. „O, mili!“, rekla je.
Tata je seo. Trljao je oči. Potrebna mu je čitava večnost da se propisno razbudi.
„Ne razumem. Kada… Misliš prošle noći? Kako znaš?“
„Izašla sam da kupim mleko“, rekla je. „Svi su pričali o tome… u prodavnici. Pronašli su je jutros.“ Sela je na krevet i ponovo počela da plače. Tata ju je zagrlio, ali je gledao u mene s neobičnim izrazom na licu.
„Kuda si otišla?“, pitao sam je. „Gde si bila?“
„U prodavnici, Džoš. Upravo sam rekla.“
Lažeš! – želeo sam da joj kažem. Nije te bilo satima, nisi išla samo po mleko. Želeo sam to da izgovorim, ali nisam mogao jer su moji roditelji, sedeći tako na krevetu i gledajući se, izgledali srećno.
Odlomak iz knjige „U tihoj vodi“ Pole Hokins