Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

GDE IH REŠAVATI?

Čuveni srpski neuropsihijatar dr Vladeta Jerotić govorio je svojevremeno o tome da li su svi čovekovi psihički problemi ujedno i duhovni.

 

Živimo u vremenu u kojem egzistencijalne napetosti stvaraju sve veći raskorak duševnih sila u čovekovoj ličnosti. Ljudi su zbunjeni i raspeti između onoga što im se nudi i onoga što bi želeli. Sve je više ljudi kojima psihički problemi razaraju život. Gde ih rešavati?

psihički problemi

Svi naši psihički problemi i duhovni su problemi, oni su to i kada su telesne prirode (proučava ih psihosomatska medicina). Mi smo kao duhovna bića odgovorni za sva zbivanja koja se odigravaju i u našoj duševnoj i telesnoj sferi. Naši najčešći psihički problemi proishode iz našeg odnosa sa ljudima, najčešće sa onim nama najbližim, u porodici, a onda i na radnom mestu.

Naši odnosi sa bliskim ljudima, međutim, zavise u velikoj meri od naših odnosa sa samim sobom. Moja žena, muž, roditelji, deca mogu da me opravdano ili neopravdano ljute, izazivaju u meni agresiju, mogu da me plaše, izazivajući u meni prepoznat ili neprepoznat strah, mogu da me čine tužnim, izazivajući s vremenom depresiju, ali sva ova afektivna duševna stanja mogu, posle kraćeg ili dužeg vremena, da me učine telesno bolesnim. Početak svih duševnih (psihičkih) problema, u meni je. „Kad bismo sami sebi sudili, ne bi nam se sudilo“, poručuje nam apostol Pavle (u 1. poslanici Korinćanima, 11, 31).

Da li želim uopšte da prepoznam stvaran uzrok problema (a onda najpre u sebi da ga prepoznam), ili ne želim, potiskujući ga u nesvesno, prvo je značajno pitanje koje treba da postavi sebi čovek koji je svesno prepoznao da ima psihičke probleme. Drugo je značajno pitanje, da čovek koji je prepoznao u sebi psihičke probleme odgovori, može li ili ne može da ih reši sam. Ako zaključi da ne može da ih reši sam, sledi treće pitanje: kome treba da ide, duhovniku ili psihijatru?

Ukoliko ovaj čovek nije hrišćanski vernik, do odluke se lako dolazi, on će se odlučiti da ode psihijatru (psihologu, psihoterapeutu). Odluka je otežana u slučaju religioznog čoveka, odnosno hrišćanskog vernika (u našoj sredini, najčešće, pravoslavnog). Idealno rešenje – ono je u mnogim evropskim zemljama postalo realno – bila bi odluka da se ode religioznom psihijatru, odnosno psihoterapeutu.

Onaj bolesni vernik, međutim (bolestan usled nagomilanih psihičkih problema, stvarnog duševnog razboljevanja, psihosomatskih tegoba) čiji je stepen vere viši od običnih „tradicionalnih“ vernika, najverovatnije da će prednost u odluci dati duhovniku (mnogi „prakticirajući“ pravoslavni vernici imaju svoga ispovednika, bilo u licu kaluđera ili sveštenika).

Ali onda je na duhovniku, zbilja dobrom (kako ste ga u pitanju nazvali), dalje odlučivanje, naime, da li će svoje ispovedajuće čedo zadržati pod okriljem svojih molitava i saveta, ili će ga uputiti na jednokratnu ili višekratnu konsultaciju psihijatru (opet dobrom psihijatru u koga duhovnik ima poverenje), ne odbijajući ga od sebe i od daljih razgovora sa sobom.

Kada sam maločas naglasio da je reč o dobrom duhovniku, nisam mislio samo na njegovu nesumnjivu vernost i odanost pravoslavlju (reč je i dalje o pravoslavnom verniku koji ima probleme), već i na njegovo relativno poznavanje ili intuitivno prepoznavanje težine psihičkog oboljenja svoga vernika. Dobro je poznato da, sa malim izuzecima, teže duševne bolesti (psihoze) ne mogu da se poprave ili izleče samo molitvama i savetima i najboljih duhovnika, već im je neophodna pomoć, mdikamentozna i psihoterapeutska (nekad i bolnička) dobrog psihijatra. U slučajevima hroničnih duhovnih bolesti, kada je u pitanju vernik, ne bi trebalo da bude nikakvog kolebanja – ovakvom čoveku neophodna je pomoć, i psihijatra i duhovnika.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: