I ZNA I ODREĐUJE
Sveti Jovan Damaskin kaže da je čoveka oduvek mučilo određivanje granice između onoga što Bog unapred zna i onoga što unapred određuje da će biti (božansko predodređenje).
Šta u našim životima predstavlja ono što je Bog postavio, a šta ono što smo sami uzrokovali po slobodi koju nam je taj isti Bog i dao. Kakvo je Božje predznanje i predodređenje, pita se Sveti Jovan Damaskin, pa tumači.
Treba znati da Bog sve unapred zna, ali ne predodređuje sve; unapred zna i ono što je u našoj vlasti, ali ga ne predodređuje, jer ne želi da bude zla, niti da nasilno iznuđuje vrlinu. Prema tome, predodređenje je delo božanske prognostičke zapovesti. Međutim, ono što nije u našoj vlasti Bog predodređuje po svome predznanju: jer, po svome predznanju, Bog je već predrasudio o svemu, po meri vlastite dobrote i pravednosti. Treba još znati da je vrlina darovana našoj prirodi od strane Boga i da je On načelo i uzrok svakog dobra, te da nam je bez njegove pomoći nemoguće poželeti ili učiniti dobro.
Ipak, u našoj je vlasti hoćemo li ostati u vrlini i sledovati za Bogom, koji nas ka njoj (vrlini) i priziva, ili ćemo odstupiti od vrline, što znači prebivati u zlu i sledovati za đavolom koji nas, bez prisile, ka zlu priziva; jer zlo nije ništa drugo nego odstupanje dobra, kao što je tama odstupanje svetlosti. Dakle, ako prebivamo u onome što je po našoj prirodi, u vrlini smo, a ako se uklanjamo od onoga što nam je po prirodi, odnosno od vrline, dolazimo do onoga što je protivno našoj prirodi, te završavamo u zlu.
Pokajanje (preumljenje) je povratak iz onoga što nam je neprirodno ka onome što je u skladu sa našom prirodom, i od đavola ka Bogu, ostvaren kroz podvig i ispaštanje.
Toga čoveka, dakle, sazdao je Tvorac kao muškarca, darujući mu od svoje božanske blagodati, i učinio ga sposobnim da kroz nju učestvuje u zajednici sa Njim (sa Tvorcem); otuda je ovaj životinjama, koje su mu predate kao sluge, proročki nadenuo imena, kao neko ko ima vlast nad njima. Budući, naime, da je stvoren po ikoni (obrazu) Božijoj, odnosno slovesan i uman i sa slobodnom voljom, s pravom je, od zajedničkog Tvorca i Vladike svega postojećeg, preuzeo načalstvo nad zemaljskim stvarima.
A pošto je predznatelj Bog znao da će čovek prestupiti i da će se potčiniti propadivosti, stvorio je iz njega ženu, druga prema njemu; stvorio mu je pomoćnicu radi rađanja kojim bi se, i nakon prestupa, vaspostavio ljudski rod. A prvobitno stvaranje naziva se postanjem a ne rađanjem; jer postanje je prvo stvaranje od strane Boga, dok rađanje predstavlja prejemstvo (uzajamno nasleđivanje) proizašlo iz smrtne kazne zbog prestupa.
Postavio ga je u raj, umstveni i čuvstveni. Iako je živeo telesno u čuvstvenom i zemaljskom raju, čovek je dušom opštio sa anđelima, gajeći božanske pojmove i hraneći se njima, bivajući go zbog svoje prostodušnosti i neizveštačenog života; samo se ka Tvorcu uzvisivao kroz tvorevinu, i gledajući u Njega naslađivao se i veselio.
A kada je njegova priroda u pitanju, Bog ga je ukrasio slobodnom voljom, i predao mu je zapovest da ne okuša plodove sa drveta poznanja; o tome drvetu smo već, po meri svojih mogućnosti, dovoljno govorili u poglavlju o raju. Dao mu je tu zapovest uz obećanje da će, ukoliko ovaj očuva dostojanstvo duše i daruje pobedu razumu, i ukoliko spozna Tvorca i očuva Njegovu zapovest, da će postati zajedničar večnoga blaženstva i da će, bivajući iznad smrti, živeti u sve vekove. Međutim, ukoliko i dušu potčini telu i izabere telesna zadovoljstva, zanemarivši vlastitu vrednost i izjednačivši se sa bezumnim zverima, i ukoliko zbaci jaram svoga Sazdatelja i prezre Njegovu božansku zapovest, biće odgovoran za smrt, i biće podvrgnut propadivosti i patnji, provodeći bedan život. Jer nije bilo svrsishodno da čovek, još neiskušan i nedokazan, ostvari nepropadivost, da ne bi pao u gordost i u sud đavolji. Jer đavo, budući da je bio nepropadiv, posle samovoljnog pada je stekao nepokajanu i nepokolebivu postojanost u zlu, kao što su i anđeli, posle samovoljnog izbora vrline, kroz blagodat stekli nepokolebivu postojanost u dobru.
Trebalo je, dakle, da čovek najpre bude iskušan (jer neiskušan i neispitan čovek nijedne reči nije dostojan) i da iskustvom stečenim kroz očuvanje zapovesti bude usavršen, da bi tako zadobio besmrtnost kao nagradu za vrlinu. A budući da je čovek stvoren kao posrednik između Boga i tvari, trebalo je da stekne nepokolebivu postojanost u onome što pripada dobru, pošto se kroz očuvanje zapovesti, a posle svog oslobađanja od prirodne veze sa veštastvenim stvarima, sjedini sa Bogom prema vlastitoj sposobnosti. Međutim on je kroz prestup, okrenuvši se više tvari i udaljivši svoj um od njenog izvora, odnosno Boga, zbližio sebe sa propadivošću, i postao je strastan (podložan strastima, stradanjima) umesto bestrastan; i smrtan umesto besmrtan.
Zato i potrebuje vezu muža i žene i telesno rađanje, a iz želje za životom, potrebuje uživanja, kao da ga, tobože, ona sačinjavaju, a prema onima koji nastoje da ga liše tih uživanja oseća veliku mrzost tako da je i obratio svoju želju od Boga ka tvari, a svoj gnev, od istinskog neprijatelja njegovog spasenja ka bližnjemu. Dakle, nenavišću đavolskom bi čovek pobeđen; jer nenavisnik i dobromrzac demon, koji se svojim uznošenjem obreo dole, nije mogao da podnese da mi dostignemo ono što je gore. Otuda on lažljivac i obmanjuje jadnoga čoveka nadom o božanstvu, i, uzvisivši ga do visine svoje gordosti, obara ga u isti takav bezdan pada.