DOMAĆIN I DARODAVAC
Po svojim vrstama i veličini, Božiji darovi ljudima su nejednaki: jednome On daje jedan, drugome drugi; jednome više, drugome manje. Ova nejednakost u dodeljivanju darova često je davala i još uvek daje povoda ljudima koji manje dobijaju da se žale na Božiju „nepravičnost“ prema ljudima.
Čovek go dolazi na ovaj svet i go sa njega odlazi (Jov. 1.21; Tim. 6.7), to jest nikakvu materiju ne može odneti odavde. Umesto materijalne imovine, on donosi duhovnu, u vidu različitih duhovnih darova Božijih, kojima Tvorac snadbeva svakog čoveka pri dolasku na ovaj svet. Ovu istinu otkriva nam današnje sveto Evanđelje.
Da li je Bog doista nepravičan prema nekima? Ako je ovo pitanje mučilo ljude u Starom zavetu, kada su oni Božije postupke vagali na svojim netačnim merilima, ono danas ne treba da muči ni jednog čoveka, osobito ne hrišćanina. Jer mi danas znamo zašto Bog tako nejednako postupa. Odgovor na ovo pitanje dao je Gospod Isus Hristos u današnjem Evanđelju svojom pričom o talantima, pod kojima treba razumeti duhovne darove ili sposobnost.
Kad nejednako deli svoje darove ljudima Bog se ne greši o svoju pravičnost. On tada postupa premudro i pravično. On je čoveka obdario slobodom, a kao sveznajući On unapred zna kako će koji čovek sa dobivenim darom postupiti, pa mu prema tome i daje svoj dar – onome koji će se truditi i dobijeni dar umnožiti. On dodeljuje više, a onome koji će se truditi manje, dodeljuje manje. Onome koji se neće nimalo truditi, dodeljuje najmanje – dakle i njega ne lišava. Pri tome postupa kao mudri domaćin, kome je stalo do unapređenja i uvećanja svoje imovine i kao pravičan darodavac – svakome prema njegovom trudu i zalaganju.
Nema čoveka bez Božijeg dara. Božiji darovi su raznovrsni i neizbrojni. Svakome čoveku Bog dodeljuje po neki svoj dar u vidu ove ili one sposobnosti, kojom on može da koristi sebi i društvu. Tako, jedan ima sposobnost jezika, drugi za matematiku, treći za umetnost, četvrti za muziku, peti za tehniku, šesti za književnost itd.
Kao ispravan i dobar domaćin, koji voli tačnost i urednost, Bog će od svakog čoveka na kraju ovozemaljskog života zahtevati račun o datom mu daru i postupanju sa njim – da li se potrudio da ga umnoži ili ga je „zakopao“. Pri tome on postupa pravično: kome je dao najviše, od njega će se najviše i zahtevati; kome manje, zahtevaće manje; a kome najmanje zahtevaće najmanje. Od svakoga prema onome koliko je primio (Luka 12,48). Onoga koji po svojoj lenjosti dobijeni dar „zakopa“ i njime nikakvu dobrotu ne postigne, očekuje osuda i kazna na večne muke, što je „sakrio srebro Gospoda svoga“: „Nevaljalog slugu bacite u tamu najkrajnju; onda će biti plač i škrgut zuba“. A dar koji on nije iskoristio oduzeće se od njega i dati onome koji je dobio najviše. „Jer svakome koji ima daće se i preteći će mu; od onoga koji nema, uzeće se i ono što ima“. I o tome Bog postupa premudro i pravično: oduzima od lenjog i dodaje trudoljubljivom i vrednom, jer mu je stalo da se darovi njegovi umnožavaju i korist ljudima donose.