UKRAJINSKA KRIZA

„Istina je celina.“ – to je stav kojim se rukovodio Hegel kada je stvarao svoju dijalektiku. Taj stav pruža mogućnost da se na pravi način shvati priroda krize u Ukrajini.

 

Ukrajinska kriza je pojavni oblik egzistencijalne krize savremenog sveta koji se zasniva na američkom „novom svetskom poretku“. Priroda tog poretka uslovljava odnos Zapada prema Rusiji i u tom kontekstu odnos Zapada prema Ukrajini i ukrajinskim građanima. Amerika je izazvala krizu u Ukrajini da bi nametnula takav način „rešavanja krize“ koji će joj omogućiti da realizuje svoje strateške interese u odnosu prema Rusiji i Evropi.

ukrajinska kriza

Pravi cilj „rešavanja krize“ u Ukrajini od strane Amerike je stvaranje krize na evropskom kontinentu koja će dovesti do slabljenja kako Rusije, tako i vodećih evropskih država i do jačanja pozicije Amerike kako u vojnom, tako i u ekonomskom pogledu. Napraviti oko Rusije vojni koridor i izolovati Rusiju od Evrope, i istovremeno integrisati Evropu u američki ekonomski sistem – predstavljaju dva strateška orijentira koja neposredno uslovljavaju način na koji Amerika nastoji da „reši“ krizu u Ukrajini. Dok Rusija nastoji da Ukrajina bude most saradnje između Evrope i Rusije, Amerika nastoji da od Ukrajine stvori nepremostivi bedem između Rusije i Evrope.

Kada je reč o ekonomskim odnosima, ne radi se o tome kolika je danas ekonomska razmena između Evrope i Rusije, već o izvanrednim mogućnostima za razvoj ekonomske saradnje između Rusije i Evrope. Amerika je na putu da doživi ekonomski kolaps. Integracija Evrope u privredni mehanizam SAD obnovila bi ekonomsku snagu Amerike i istovremeno ugrozila ekonomsku ekspanziju Rusije koja se, dobrim delom, zasniva na ekonomskoj i naučnoj saradnji sa Evropom.

Ako analiziramo poteze Američke spoljne politike u svetu u zadnjih dvadesetak godina, možemo da uočimo da se Amerika u svojim „humanitarnim intervencijama“ ne rukovodi nastojanjem da ovlada, već da uništi zemlje i narode. Destruktivna praksa Amerike uslovljena je time, što Amerika nije više u stanju da vlada svetom. Ona više nije najmoćnija ekonomska sila sveta, a uskoro neće biti ni najmoćnija vojna sila. Rusija, Kina, Indija, Brazil, Belorusija, Iran, Južna Amerika, Venecuela, Kuba… to su zemlje koje se sve uspešnije suprotstavljaju američkom imperijalizmu. Amerika se danas ponaša na isti način na koji se ponašala nacistička Nemačka posle poraza kod Staljingrada i Kurska, kada je Hitleru postalo jasno da njegova soldateska ne može da pobedi Crvenu Armiju i uništi SSSR. Nemci su primenili sistem „spaljene zemlje“. Predvođeni najodanijim Hitlerovim generalom Valterom Modelom (Walter Model), Nemci su u SSSR-u uništili 70 000 sela, 1710 gradova, 2766 crkava i manastira, 4000 biblioteka i 427 muzeja, 32 000 fabrika – i ubili preko 27 miliona ljudi. To što su nacisti i nemačka soldateska uradili u SSSR-u, to su NATO soldateska i američki plaćenici uradili u Srbiji, Bosni, Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji…

Ono što primorava Ameriku da uništava sve oko sebe je sve dublja egzistencijalna kriza koja preti opstanku SAD. To što je Amerika izgubila poziciju „lidera“ u svetu neminovno se odražava na stabilnost i perspektivu američkog kapitalizma. Kao što je Hitlerov režim mogao da obezbedi podršku Nemaca samo putem osvajanja „životnog prostora“ (Lebensraum), tako i američki režim može da obezbedi podršku Amerikanaca samo dotle dok im pljačkom čitavog sveta obezbeđuje potrošački standard. Američki „novi svetski poredak“ je ogromna hobotnica čiji pipci upijaju životnu snagu čovečanstva i prirode. Kada oni budu odsečeni, Amerika će se suočiti sa takvom ekonomskom i opšte-društvenom krizom koja će dovesti do njenog raspada. Američki vlastodršci su svesni toga. Uporedo sa slabljenjem američke pozicije u svetu, američki režim, pod vidom „borbe protiv terorizma“, ukida osnovna građanska prava u Americi i stvara policijsku državu. U SAD ima preko 3200 tajnih službi koje zapošljavaju preko 850 000 agenata. Stvorena je posebna armija koja broji na stotine hiljada specijalaca koji imaju najsavremenije oružje i koji su spremni da pobiju milione američkih građana. FEMA koncentracioni logori niču širom SAD…

Prava priroda Zapadne „demokratije“ vidi se po tome koje političke grupe Zapad koristi da bi ostvario svoje interese u svetu. U Ukrajini to su „banderovci“ koji se ponose svojom fašističkom ideologijom. Političkom instrumentalizacojom takvih grupa Zapad samo pokazuje kakvu „demokratiju“ nastoji da uspostavi u Ukrajini. Monstruozni zločini „majdanovaca“ u Odesi, i drugim delovima Ukrajine, i podrška za te zločine od strane Zapada ukazuju na to da nema bitne razlike između Hitlerovog i savremenog „prodora na Istok“ (Drang nach Osten). Uništenje Slovena, a to pre svega znači ruskog naroda, i zauzimanje njihovog životnog prostora predstavlja osnovni i neskriveni cilj Zapada. Otuda se lojalnost Americi pre svega iskazuje u vidu neprijateljskog odnosa prema Rusiji. Oni narodi koji odbijaju da se okrenu protiv ruskog naroda dobijaju status izdajnika koje treba uništiti. Srbija, pod rukovodstvom predsednika Slobodana Miloševića, odbila je da se pretvori u neprijatelja Rusije i zato je uništavana sankcijama i nemilosrdno bombardovana, a predsednik Milošević je od strane srpskih izdajnika (američkih plaćenika) kidnapovan – i kasnije ubijen u Hagu.

Što se tiče američke „pomoći“ Albancima na Kosovu, Amerikanci su „spašavali“ Albance od Srba tako, što su na prostor Kosova bacili preko 30 000 uranijumskih projektila – što odgovara dejstvu preko 450 atomskih bombi koje su Amerikanci bacili na Hirošimu i Nagasaki. Na hiljade Albanaca i njihove dece (kao i Srba i srpske dece) umrlo je od leukemije i drugih bolesti izazvanih američkim bombardovanjem. I drugi delovi Srbije zatrovani su uranijumom i zasejani kasetnim bombama. Ali, ni ovog puta ruski narod nije izneverio Srbiju. Predsednik Putin poslao je specijalce: Amerikanci su bombardovali i ubijali, a Rusi uklanjaju bombe i spašavaju živote građana Srbije!

Šta Rusija može da očekuje od Evropske Unije? Vladajući politički krugovi Evrope poistovećuju Evropu sa „Evropskom unijom“, isto kao što su nacistički ideolozi „novi evropski poredak“ proglasili „Evropom“. Upravo oni koji se zalažu za Evropu kao zajednicu ravnopravnih naroda i koji insistiraju na njenom emancipatorskom nasleđu – najljući su protivnici „Evropske unije“ koja je oruđe najmoćnijih evropskih koncerna za uništavanje emancipatorskog nasleđa evropskih naroda. „Evropska unija“ gradi se na iluziji da ulazak u „Uniju“ obezbeđuje svim narodima Evrope „prosperitet i bolji život“. Ovde treba podsetiti da je glavni proklamovani cilj nacističkog „novog evropskog poretka“ bio da „svi evropski narodi budu srećni“! „Evropska unija“ je anti-ljudski i destruktivni poredak koji se zasniva na vladajućim principima monopolističkog kapitalizma „Uništi konkurenciju!“ i „Pare ne smrde!“; njena vladajuća politička sfera ne pruža mogućnost za izražavanje političke volje građana, već je politički oblik vladavine kapitala nad ljudima; čitava institucionalna, normativna i propagandna sfera tog poretka usmerena je na uništavanje kulturne i slobodarske samosvesti ljudi i na njihovu integraciju u duhovnu orbitu kapitalizma na nivou idiotizovane radno-potrošačke „mase“.

„Evropska unija“ nije „demokratska zajednica naroda“, već oblik integracije evropskih multinacionalnih koncerna u borbi protiv američkih koncerna koji koriste američku državu kao sredstvo za ostvarivanje svojih interesa na globalnom planu. Ona se ne zasniva na emancipatorskim (kulturnim) tradicijama evropskih naroda, već na imperijalističkim tradicijama evropskog kapitalizma. „Evropska unija“ nije humanistički cilj, već sredstvo najmoćnijih kapitalističkih koncerna za ostvarivanje, putem ekonomskih i političkih „mera“, istih onih ciljeva koje je Hitler, putem oružja, pokušao da ostvari za nemački kapital. Ona je prelazna faza u „razvoju Evrope“ koji vodi stvaranju novog fašističkog (ekocidnog) poretka. Upravo ova nasilna kapitalistički uspostavljena „integracija naroda Evrope“ dovodi do bujanja najreakcionarnijih političkih pokreta, što je odgovor na lišavanje ljudi elementarnih ljudskih i građanskih prava. To je uvod u sve dramatičnije obračune koji će se razvijati na temelju vladajuće logike koju nameće monopolistički kapitalizam, i na temelju sve zagađenije prirodne sredine i biološkog propadanja evropskih naroda. Ekocidni kapitalistički terorizam neminovno proizvodi nacionalizam koji se više ne zasniva na borbi za radno mesto ili potrošački standard, već na borbi za opstanak. Umesto da se „ujedinjavanjem Evrope“ kod građana razvija optimizam i tolerancija, što bi odgovaralo „humanističkim idealima“ u koje se političari neprestano zaklinju, narasta strah od budućnosti i netrepeljivost. „Humanistički“ govori ne mogu da sakriju sve veći kriminal, nezaposlenost, raspad „države blagostanja“ a sa njom socijalne zaštite, uništavanje životne sredine, drogiranje, nasilje, samoubistva, fanatizam, ekstremizam, bujanje satanističkih sekti i fašizma, razbijanje porodice, sve veći broj dece bez roditelja, trgovinu ljudima i decom radi seksualnog zlostavljanja i njihovo ubijanje radi „dobijanja“ organa (samo u Engleskoj godišnje „nestane“ preko 40 000 maloletne dece), širenje SIDE i drugih bolesti kojima treba desetkovati sirotinju, usamljenost koja je dobila razmere epidemije…

„Evropska unija“ proizvodi rasizam, poput onog koji je stvoren u SAD. Narodi iz Istočne Evrope i sa Balkana dobijaju status „naroda bez kulture“, što znači „nižih bića“. Jezici Gastarbeiter-a ne shvataju se kao evropska kulturna baština, već postaju povod za diskriminaciju. Masovna je pojava da strani radnici sprečavaju svoju decu da uče maternji jezik da se ne bi uočilo njihovo poreklo i zato bili izloženi ponižavanju. Kada se ima u vidu da zanemarljiv broj dece stranaca stekne više i visoko obrazovanje, jasno je da lišavanje dece maternjeg jezika znači uništavanje njihovog kulturnog bića, čime se svode na „prljavu“ radnu snagu koja je „predodređena“ da obavlja najteže i najopasnije poslove. U „Evropskoj uniji“ jasno se ocrtava rasistička piramida koja se zasniva na ekonomskoj, političkoj i vojnoj moći: na vrhu su Nemačka, Francuska i Engleska; ispod njih su Italija, Španija, Holandija, Belgija… Balkanski narodi nalaze se na dnu piramide. Za njih je u „ujedinjenoj Evropi“ rezervisano ono mesto koje Afro-Amerikanci imaju u SAD. „Na putu za Evropu“ balkanski narodi treba da izgube istorijsku (kulturnu) samosvest i slobodarsko dostojanstvo i da postanu „prljava“ radna snaga, a Balkan septička jama Evrope. Od balkanskih naroda zahteva se da se odreknu slobodarskih mitova, koji predstavljaju osnov njihove istorijske i slobodarske samosvesti, dok se, istovremeno, od njih zahteva da se drže mita o „Evropi“ kao „zajednici slobodnih naroda“: slobodarski mitovi zamenjuju se kolonijalnim mitovima. „Ujedinjenje Evrope“ po američkom modelu, a to znači na osnovu interesa multinacionalnih koncerna i njihove borbe za dominaciju, vodi obračunu s „nacionalizmom“ koji se svodi na obračun s kulturnim nasleđem evropskih naroda i s njihovim pravom da donose suverene političke odluke. U SAD žive otpaci evropskih i drugih naroda koji su degenerisani „američkim načinom života“ i koka-kola „kulturom“. U Evropi se radi o narodima koji svoj nacionalni, građanski i kulturni identitet vezuju za zemlju koja je izvorište njihovog istorijskog postojanja i za čiju slobodu su se borili njihovi preci. Ona je njihov životni i duhovni zavičaj i osnov ljudskog samopoimanja.

„Evropski identitet“ ne može da se gradi na temelju formalnih principa (poput ustava), već na slobodarskoj tradiciji i kulturnom nasleđu evropskih naroda. Evropljani treba da budu umni i borbeni ljudi koji će se suprotstaviti procesima uništavanja života i kulturnog nasleđa naroda, i koji će nagomilane objektivne mogućnosti za stvaranje novog sveta, koji se zasniva na umnoj slobodi, putem političke borbe pretvoriti u realne mogućnosti oslobođenja. Evropa (svet) treba da postane bašta u kojoj će zajedno da rastu cvetovi svih evropskih (svetskih) kultura. Nije važno koji je cvet „veći“, već da svaki miriše svojim mirisom. Radi se o realizovanju ideja-vodilja Francuske građanske revolucije koji nisu samo humanistički, već su postali osnovni egzistencijalni princip. Samo na osnovu borbe za novi svet emancipatorsko nasleđe evropskih i drugih naroda koji žive u Evropi može da se realizuje. Evropa će prevazići sve dublju društvenu krizu stvaranjem novog sveta – ili će propasti. Usvajanje „američkog načina života“ za evropske narode znači samoubistvo.

Vladajuća propagandna mašinerija Zapada stvorila je mit da su Evropa i Amerika „prijatelji“. Prisluškivanje i špijuniranje građana u Evropi od strane Amerikanaca dobilo je takve monstruozne razmere, da je malo onih koji imaju iluziju da je Amerika „prijatelj“ Evrope. Kada se ima u vidu da Amerika želi da iskoristi Evropu kao poligon za nuklearni napad na Rusiju, jasno je da je Amerika smrtni neprijatelj Evrope. Sve veća popularnost predsednika Putina u Evropi zasniva se u prvom redu na tome, što sve veći broj Evropljana shvata da se Evropa ne može osloboditi američke tiranije ukoliko se ne osloni na Rusiju.

Borba između Zapada i Rusije na ukrajinskom prostoru nema samo vojnu i ekonomsku prirodu. To je istovremeno borba između dva shvatanja sveta, između dva shvatanja prirode, čovečanstva, društvenih odnosa, budućnosti… Američka unutrašnja i spoljnja politika zasnivaju se na interesima najvećih kapitalističkih korporacija. One nastoje da unište institucije koje ograničavaju njihovu ekspanziju i da stvore takav „međunarodni poredak“ koji se zasniva na vladajućim principima monopolističkog kapitalizma „Velika riba proždire malu ribu!“ i „Uništi konkurenciju!“. Radi se, zapravo, o „mondijalizmu“ koji podrazumeva uništenje nacija i njihovo pretvaranje u radno-potrošačku gomilu, kao i o pretvaranju njihovog životnog i istorijskog prostora u predmet ekonomske eksploatacije i ekološkog pustošenja. Najveće kapitalističke korporacije uništavaju nacionalne države da bi uklonile snage koje su u stanju da ograniče njihovu moć. U tom kontekstu, nameće se „regionalizacija“ koja predstavlja izraz nastojanja da se razbiju postojeće države i stvore protektorati koji neće moći da se suprotstave totalitarnoj dominaciji najmoćnijih kapitalističkih grupacija. „Regionalizacija“ se svodi na feudalizaciju postojećih država. Umesto da se sa „razvojem demokratije“ povećava mogućnost uticanja na vladajuću politiku od strane građana, dešava se suprotno: sve uži krug kapitalista ima sve veće mogućnosti da ekonomskim, političkim, naučnim, tehničkim, medijskim, farmaceutskim, vojnim i drugim sredstvima uspostavi neprikosnovenu vlast nad ljudima, koji su svedeni na apstraktne „građane sveta“, i postanu gospodari života i smrti. Ljudima ostaje da se na regionalnom i lokalnom nivou beznadežno bore sa posledicama zločinačke prakse najmoćnijih kapitalističkih korporacija. Ovde treba dodati i to, da nisu samo kapitalističke korporacije, već da je sam na kapitalistički način uslovljeni život postao totalizujuća moć koja uništava nacionalne kulture i individualne specifičnosti ljudi i koji stvara od njih idiotizovanu radno-potrošačku „masu“, a od sveta kapitalistički koncentracioni logor. I oni narodi koji nisu pod neposrednom dominacijom Zapada, a koji su prihvatili „potrošački“ način života, gube kulturni identitet i utapaju se u „koka-kola kulturu“ koja je najautentičniji pojavni oblik mondijalističkog idiotizma.

Nije slučajno što je oštru reakciju anti-ruskih političara na Zapadu izazvalo Putinovo zalaganje da se sačuva humanističko nasleđe pravoslavnog hrišćanstva i da ono bude jedan od najvažnijih duhovnih oslonaca ruskog društva. Radi se, zapravo, o nastojanju da se spreči pogubni uticaj „potrošačke“ i „tehničke“ civilizacije na društveni razvoj i da se omogući da tradicionalne vrednosti, koje su u najvećim nedaćama ujedinjavale ruski narod, ponovo dobiju na značaju. Istovremeno, borba za nacionalni opstanak i emancipaciju podrazumeva borbu za očuvanje emancipatorskog nasleđa građanskog društva i nacionalnih kultura, antičke duhovne baštine, renesanse, prosvetiteljstva, Francuske građanske revolucije, nemačke klasične filozofije i Marksa, filantropskog pokreta, borbe radnika za pravedno društvo i Oktobarske revolucije, antikolonijalne i antifašističke borbe, kao i borbe za emancipaciju žena…

Zbog čega je ruski zakon o sprečavanju homoseksualne propagande među mladima doživeo oštre kritike na Zapadu? Savremeni kapitalizam uništava „tradicionalno čovečanstvo“ i time porodicu i polove. Vladajući režimi na Zapadu nisu u stanju da spreče biološku propast evropskih naroda. Sve je veći strah od nestanka. U Rusiji su svesni da borba za očuvanje porodice i time biološke reprodukcije društva predstavlja kamen-temeljac opstanka naroda. Umesto „prava homoseksualaca“, u Rusiji je na prvom mestu pravo dece da imaju roditelje i srećno detinjstvo. Borba za očuvanje porodice i biološkog opstanka naroda predstavlja jedan od razloga zbog čega Rusija ima sve veću podršku „tradicionalista“ na Zapadu.

Kao vojna velesila, Rusija je najveća prepreka Zapadu da realizuje planove o uništenju milijardi „prekobrojnih“ stanovnika planete. Sve intenzivnije uništavanje prirodnih resursa na Zapadu vodi radikalizovanju genocidne politike: uništenje sve većeg broja ljudi postaje osnovni uslov za preživljavanje sve manjeg broja ljudi. U tom kontekstu stvorena je teorija o „zlatnoj milijardi“ koja predstavlja strateški orijentir za političku, vojnu i ekonomsku praksu Amerike u svetu. Ekocidna kapitalistička pomama proizvodi sve veći strah za opstanak i na toj osnovi stvara uslove za radikalizovanje političkih odluka i akcija. Upotreba atomskih i neutronskih bombi, veštačkih virusa i drugih ubitačnih sredstava, postaje legitimno sredstvo za „odbranu“. U gotovo svim izveštajima „stručnjaka“ Zapadne hemisfere „prenaseljenost“ planete je „najveća opasnost za opstanak čovečanstva“. Strah za opstanak usmerava se ka narodima koji se „isuviše množe“ i na taj način ugrožavaju opstanak svih. Rešenje se nameće samo po sebi: uništenje milijardi „prekobrojnih“ nužno je da bi čovečanstvo opstalo. Oni koji neštedimice uništavaju prirodu i istrebljuju narode postaju „spasioci čovečanstva“. Zapad ima bogato iskustvo u uništavanju naroda: istrebljenje severnoameričkih Indijanaca od strane američkog kapitalizma i Kineza i australijskih domorodaca od strane britanskog imperijalizma – upućuje na Zapadne „tradicije“ u obračunu s „viškom“ čovečanstva. Istovremeno, „globalizam“ na temelju američkog „novog svetskog poretka“ uslovljava stvaranje „nacionalne“ genocidne plutokratije koja ima zadatak da, ekonomskim i drugim merama, uništi „višak stanovništva“ na svojoj teritoriji. Dalji razvoj kapitalizma platiće milijarde nevinih ljudi, sve veći broj životinjskih vrsta koje su pred istrebljenjem, sav živi svet… U konačnom, sve to služi da bi nekoliko miliona mentalno degenerisanih „bogataša“ moglo i dalje da „uživa“ u materijalnom bogatstvu koje nastaje iz krvi i pepela, i koji svoj opstanak obezbeđuju putem policijske, mafijaške i vojne tiranije i iluzija koje stvara industrija zabave. Fanatici kapitalizma najgori su teroristi: oni uništavaju život na Zemlji.

Kada se ima u vidu kojim intenzitetom biva uništena prirodna životna sredina, nije slučajno što sve veći broj ljudi na Zapadu u ruskom prirodnom prostranstvu vidi temelj opstanka čovečanstva. Evroazijski prostor sadrži 75% prirodnog bogatstva sveta. Sibir je riznica čovečanstva i ruski narod će pametnom politikom sačuvati Sibir za buduća pokolenja. Od prvorazrednog značaja je i to, što je Rusija postala stožer borbe protiv „Monsanta“ i drugih američkih korporacija koje nastoje da unište organske useve i tradicionalni način proizvodnje zdrave hrane. Imajući u vidu uticaj koji te korporacije imaju na vladajući režim, ne čudi što američki vlastodršci u Rusiji vide smrtnog neprijatelja.

To što je Rusija ponovo postala velesila koja je u stanju da utiče na sudbinu sveta je ono najvažnije što se desilo u savremenoj istoriji. Kao što je pobeda Crvene Armije kod Staljingrada i njen nezaustavljivi pohod protiv fašizma pokrenuo mnoge narode da se bore protiv kolonijalizma i imperijalizma, tako uspon Rusije budi nadu da će savremeni fašizam, u vidu američkog „novog svetskog poretka“, konačno biti uništen – što će stvoriti mogućnost za integraciju slobodnih evropskih i azijskih naroda od Atlantika do Vladivostoka.