VRISAK
Damjan pomisli da mu se sve to možda pričinilo i htede da se vrati, ali ga preneraziše isprekidane reči: „Puuus-ti-te me!“ Vrisak je doleteo sa gornjeg međuspratnog odmorišta.
U sobi je turobno, kao i napolju. Student Damjan Ilić očekivao je da u šetnji po svežem večernjem vazduhu njegova potištenost iščili, ali su ga zavičajne slike opsedale kao uznemirene pčele. U praznu sobu (kolege su otišle kućama, na vikend) vratio se nespokojan, nespreman za učenje.
Posmatrao je sa terase kako asfaltnim stazama između studentskih paviljona promiču kišobrani. Osluškivao je večernje zvukove grada, udaljene i omamljujuće, kada ga iznenadi ženski vapaj, tu negde sasvim blizu, možda iz hodnika.
Užasnut, brzo je prišao vratima.
Osluškivao je trenutak-dva. Ništa. Dotičući ključ, zadrhta, ali otključa. U hodniku polutama.
Niko ne prolazi. Sa ulice dopire ujednačeno brujanje automobila. Damjan pomisli da mu se sve to možda pričinilo i htede da se vrati, ali ga preneraziše isprekidane reči: „Puuus-ti-te me!“ Vrisak je doleteo sa gornjeg međuspratnog odmorišta. Pogledao je unaokolo — vrata susednih soba se ne otvaraju. Drhtavo je proturio glavu iza ivice zida i raspoznao tri figure: devojka se koprcala između dva muškarca. Jedan od njih pokušava da joj zapuši usta. Onda puče šamar. Damjan nije imao hrabrosti ni da se oglasi. Pobegao je u sobu i seo na krevet, kao u bunilu. Ubrzo potom ču kako neko prolazi hodnikom i pali svetla. Kada je izišao, nije bilo nikoga. Naslućivao je da je sada odmorište prazno. Uspeo se bojažljіvo. Gore nije bilo nikakvih tragova.
Sišavši u sobu, Damjan nije mogao da se smiri; kivnost je dolazila do noktiju, srdžba se gomilala u mišicama. S mržnjom je gledao krevete, ormare, stolice… Prišavši ogledalu sasvim blizu, zastao je iznenađen, zbunio ga je nevin izraz lica. Držao ga je u rukama i nіje imao snage da ga tresne o pod. Okrenuo ga je i buljio u mrtvu lesonitsku ploču, dok mu je ispred očiju lebdeo zbunjeno-nevin izraz sopstvenog lica.
Od ogledala ga odvoji zvonjava sata, koja se čula iz susedne sobe. Damjan jauknu u sebі. Mogao sam telefonirati. Mogao sam telefonirati miliciji. Ako ne telefonom sa portirnice, onda iz govornice. Mogao sam izaći i telefonirati. Sav sam blokiran, ukočen. Kako se sve tako brzo završilo? Damjan osetii gađenje prema sebi.
Nedelju dana je u studentskom naselju, a od prvog trenutka krenulo je loše. Dogodilo se prilikom useljavanja da nije bilo dušeka ni na jednom od četiri kreveta sobe broj 757, koju je dobio. Sa snebivanjem je zatražio objašnjenje od magacionerke. Ona mu mirno reče: “Sačekajte. Obići ćemo sobe i pokupiti suvišne dušeke. Ima onih koji imaju ključeve od pojedinih soba i odnose dušeke za svoje ilegalce”. Uporno je nastojao da odmah dobije dušek i magacіonerka ga, nećkajući se, povede u jednu memljivu prostoriju. Odabrao je jedan manje oštećen i poneo ga. Taman što je zakoračio u hodnik, magacionerka povika za njim: “Pretresite ga, možda ima miševa!” Zastao je ne čuvši šta mu kaže, jer mu je susret polazila grupa bučnih kolega. Ona ga sustiže i ponovi: “Pretresite ga, možda ima mіševa”. Prіmetivši njegovu zbunjenost, grupa poče podrugljivo da skandira: “Brucoš! Bru-coš!” Damjan je držao dušek kao štіt i brzo se udaljavao.
Od ovog neprijatnog prisećanja Damjana otrže neobičan prizor: sa terase F krіla prvog pavіljona jedna devojka prosipa vodu iz lavora. Za prosutom vodom, uz kikot, bacіla je i lavor.
To, naravno, nije ona nesrećnica iz hodnika. Nju su odvukli u neku od ovіh hiljadu soba.
U ponašanju žena ima, ipak, nečeg preterano izazivačkog, razmišljao je Damjan dok je ustajao sa kreveta da zatvori prozor.