Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

KRAJNOSTI RAZORENE NACIONALNE SVESTI

Srpsko društvo danas se nalazi u rascepu između kompleksa više i niže vrednosti, između megalomanije i malodušja koji su međusobno komplementarni, i koji jedni druge hrane, raspiruju, i provociraju.

 

Piše: Nikola Tanasić

Srpski nacionalni sentiment danas je razapet između različitih nepomirljivih i međusobno nepoverljivih krajnosti.

srpsko društvo

Ove krajnosti imaju različita imena i boje, nekada je reč o sukobu „velikosrpskog“ i „malosrpskog“ pogleda na državu i naciju, neko živi u „srpskom svetu“, a neko u „Srbijici“ ili „Srbistanu“, neko Srbiju doživljava kao politički i kulturni „centar regiona“, a neko kao „palanku“. Srpsko društvo danas se u suštini nalazi u rascepu između kompleksa više i niže vrednosti, između megalomanije i malodušja koji su međusobno komplementarni, i koji jedni druge hrane, raspiruju, i provociraju.

Da stvar bude još gora, ova dva ekstrema koji srpski narod drže u večitoj atmosferi ivice građanskog rata nemaju svoju „istinu koja je negde na sredini“. „Zlatna sredina“ uopšte nije zlatna, i pokazuje se kao svojevrsni treći ekstrem, koji u svom patriotizmu promašuje nacionalne vrednosti, a u svojoj kritici ne vidi vlastite mane. Tako pod istim krovom, i u okviru istog političko-državnog sistema imamo Srbe koji sebe doživljavaju kao narod najhrabriji, najbolji (i najstariji), sa druge strane imamo rasističku sliku Srba kao „evropskih varvara“ i „pritajenog zla“ pozajmljenu iz propagandnih slika devetnaestovekovenih i dvadesetovekovnih imperija i lokalnih šovinizama sa rubova srpskih zemalja, a između njih imamo ništa manje iskompleksirane i ksenofobne lokal-patriotizme različitih „pravih Srba“, bilo da su to Crnogorci, Krajišnici, Šumadinci, ili urbane elite Beograda i Novog Sada. Nijedna od ovih slika nije slučajna, i svaka ima svoje teorijske i sociološke paradigme, svoje specifično poreklo, svoje aksiološke sisteme, i svoje političke agende. I nijedna nije ono što je našem narodu potrebno.

Srpska posla

Na samom početku treba pogledati možda ne najzastupljeniju, ali svakako najiritantniju od ove tri paradigme – onu koja srpski narod u gorem slučaju gleda očima njegovih otvorenih neprijatelja, a u boljem slučaju očima različitih stranih kolonizatora i uzurpatora političkog i ekonomskog sistema zemlje. Ova pojava se imenuje različitim manje ili više (ne)preciznim pojmovima kao što su „autošovinizam“, „drugosrbijanština“, ili „slučajnosrpstvo“, a u osnovi predstavlja oblik srbofobije i prezira prema sopstvenom narodu i kulturi. I mada se ova ideologija samoponižavanja najčešće vezuje za vrlo specifičnu i malobrojnu urbanu pseudoelitu, ona je široko rasprostranjena i među širim slojevima stanovništva nevezano za ideologiju, i manifestuje se na nivou svakodnevnog govora kao svojevrsni „uzgredni autorasizam“ (po uzoru na pojam casual racism koji nalazimo u političkom diskursu savremenih SAD).

Reč je uvreženoj, entimematskoj pretpostavci da je srpski narod aksiološki manje vredan od naroda koji mu se uzimaju za uzor (najčešće se za primer uzimaju bogati i politički uticajni narodi Zapadne Evrope): Srbi nisu u stanju da vode civilizovan život i odbacuju čitav niz fundamentalnih elemenata savremene građanske kulture koji, u zavisnosti od stepena ostrašćenosti, mogu da variraju od političkih modela kao što su demokratija i vladavina prava, preko ideoloških aksioma kao što su tolerancija i ekološka svest, pa sve do klasičnih rasističkih implikacija vezanih za ličnu higijenu, pismenost, i inteligenciju. Ove rasističke pretpostavke prisutne su svaki put kada neko upotrebi izraz „srpska posla“, inače komutativan sa (nedvosmisleno rasističkim) izrazom „ciganska posla“, i svakako povezan sa šovinističkom praksom među nacionalistima u Zagrebu i Sarajevu da Srbe nazivaju „Ciganima“. U slične izraze spadaju i uzgredne jadikovke „takav smo narod“ i „ovo ima samo kod nas“, koji podrazumevaju da određeni ekonomski, politički, ili ekonomski nedostaci srpskog društva (ili još češće, svakodnevni problemi gradske hronike) predstavljaju odraz inherentnih defekata srpskog naroda kao „nedovoljno vrednog“ (a ne objektivnih istorijsko-socijalno-političkih okolnosti, u kojim su kulturološke osobenosti naroda samo jedan od faktora), i ekskluzivno proizilaze iz srpske kulture kao takve, pa su samim tim su nezamislive u „razvijenim i civilizovanim društvima“.

Govorimo o naročitoj kolonijalnoj kulturi samoporicanja, samoponižavanja i tendencioznog, kargokultovskog veličanja bogatstva i uređenja zemalja čiji se istorijski razvoj i političke i ekonomske realije praktično ni po čemu ne mogu porediti sa Srbijom, pritom uporno ignorišući činjenice da „endemski“ problemi koji se pripisuju „Srbima kao takvim“ uprkos svemu postoje i u tim društvima u manje-više neizmenjenom obliku. Za ovu kategoriju naših sugrađana, ali i za sve druge koji uzgredno reprodukuju njihov diskurs, Srbi su uvek „ono drugo“, „oni koji nisu kao ja“, sinonim za obrasce ponašanja i društvene pojave (i klasnu pripadnost) koju preziru, dok su oni sami Srbi samo „slučajno“, budući da „nisu birali u kojoj zemlji da se rode“, da ih „mesto rođenja ničim ne obavezuje“, a „Srbiji ništa nisu dužni“. Nosioce ovog specifičnog malograđanskog, autokolonijalnog, autorasističkog diskursa Zoran Ćirjaković je lucidno nazvao „Slučajnim Srbima“, ali ovo „podrugovljenje Srba“ (izmešanje vlastitog naroda u „ono drugo“) nije isključivo „slučajnosrpska“ pojava, ona provejava kroz sve klasne slojeve i kulturne grupe u našem društvu, zarazna je, i sveprisutna.

Ovde je naročito važno naglasiti da operativno nema razlike između srpskog autorasizma i uniformnih srbofobija koje su opšte mesto u nacionalističkim diskursima postjugoslovenskih republika (i autonomnih pokrajina). Iz te perspektive, „Srbin“ je dijagnoza, oblik socijalne patologije koji se može „izlečiti“ samo ako se Srbi odsrbe, rasrbe, i obesrbe. Kada neko od njih kaže „ima dobrih Srba“ i naglašava kako „ima prijatelje među Srbima“, on obavezno misli na gore opisane Srbe per accidens – koji nisu Srbi svojim izborom, koji se svoga naroda uvek pomalo stide, koji i sami preziru „srpska posla“, i koji nikada ne srbuju.

Poštenja radi, treba naglasiti da ova vrsta odnosa prema vlastitom narodu – koju mi popularno imenujemo „autošovinizmom“, a što je preciznije imenovano „kulturom samoporicanja“ – nikako nije endemska srpska pojava, niti nešto što „ima samo kod nas“. Ovakvi autorasizmi, oslonjeni na anacionalnu ideologiju „globalnog sela“ postoje u praktično svim jezicima i kulturama, i jednako se manifestuju na nivou jezika. Nalik na našu „Srbijicu“ i „Srbistan“, Amerikanci imaju snishodljive pojmove ‘Murica i flyover states, Britanci podsmešljivo govore o Little England i Little Englanders, odnosno o stereotipnim White van men, dok Rusi svoju zemlju podsmešljivo nazivaju Raška („Rusijica“), ponavljajući izreku horošo tam, gde nas net („dobro je tamo gde nema nas“).

Jelek, anterija i opanci

Naspram ovog izrazito negativnog viđenja sopstvenog naroda, imamo viđenje Srpstva kao određenog i konkretnog skupa nacionalnih, folklornih, i kulturoloških karakteristika. Reč je o ljudima koji često imaju izrazito rodoljubiv odnos prema svom narodu, koji su prilično uvereni da trezveno sagledavaju njegove vrline i mane, ali koji imaju izražen problem da odrede šta sve pod „svojim narodom“ podrazumevaju. Srpski narod je kulturološki šarolik, razlike između njega i okolnih postjugoslovenskih „nesrpskih“ etnosa su često nevidljive, pa čak i najjednostavniji i najintuitivniji kriterijumi pripadnosti često predstavljaju problem.

Pravoslavlje se često uzima za određujuću karakteristiku Srba, ali među vernicima SPC imamo (bar nominalno) i Makedonce i nemali broj rasrbljenih Crnogoraca, dok u Srbiji i drugim srpskim zemljama i zajednicama i dalje postoje Srbi koji nisu pravoslavne vere, kao i oni koji uopšte nisu religiozni. Ni sa jezikom nije lako, jer veliki deo Srba govori svojim lokalnim dijalektima koji su identični samoproglašenim „nacionalnim jezicima“ Hrvata, Bošnjaka i Crnogoraca, pri čemu se često ispostavlja da se drugi dijalekat percipira kao nešto „tuđije“ od komšijskog „stranog jezika“ (koji „nije srpski“), dok se pretenzije na jedinstvo svih dijalekata srpskog književnog jezika istovremeno proglašavaju za aspekat velikosrpske imperijalističke politike. Pritom svako, pa čak i dobronamerno nastojanje da se nacionalni identitet izvede iz konkretnih kulturnih, etnografskih i jezičkih obrazaca jedne lokalne grupe po pravilu vodi učaurivanju, folklorizaciji, a u svojoj krajnjoj instanci – unutarnacionalnoj ksenofobiji.

Šumadinci tako imaju sklonost da svode Srpstvo na „jelek, anteriju, i opanke“, a da „rubne Srbe“ zovu „Vojvođanima“, „Bosancima“, „Crnogorcima“, pa čak „Hrvatima“, „Bugarima“, i „Šiptarima“. Vojvođani, kada nisu „Slučajni Srbi“, imaju sklonost da se prema ostatku srpskog naroda odnose nadmeno, naglašavajući svoj status „kulturne prestonice“ („Srpske Atine“), „razvijenog severa“, ponoseći se istovremeno svojim „pravilnim govorom“. Crnogorski, bosanski, i krajiški Srbi vole da se otimaju o status „Srpske Sparte“ i „barjaktara pravog Srpstva“, odnoseći se prema „Srbijancima“ (najčešće u kontekstu avnojevskih, ali neretko i pretkumanovskih granica) sa nipodaštavanjem koje se graniči sa (auto)šovinizmom. Destruktivna ideja da među ljudima koji sebe i dalje smatraju Srbima postoji čisto etnička podela na „Srbe prvog“ i „Srbe drugog reda“, na „prave Srbe“ i „nadsrbe“ naspram „loših Srba“, „polusrba“ i „nedovoljnih Srba“, unutar jednog relativno malobrojnog naroda koji živi na relativno nevelikoj teritoriji predstavlja guranje Srpstva u Prokrustove postelje iz kojih ono ne može da izađe živo. Pritom različite diskvalifikacije „loših Srba“ opet veoma lako otkližu u klasičnu rasnu diskriminaciju „Cigana“ ili „Vlaha/Vlaja“, čime se još jednom oponašaju srbofobni kriptonacionalizmi bivše jugoslovenske braće.

Naravno, kada je ova normativna komponenta nacionalne autopercepcije neosvešćena, nepromišljena, i etički neutemeljena, ona otvara put u šovinizam i rasizam, koji uvek počivaju na neutemeljnim nacionalnim kompleksima više vrednosti. Kao što smo videli gore, ovaj normativni model „pravih Srba“ se sa lakoćom integriše u ksenofobne lokal-patriotizme i lokal-šovinizme, a po potrebi se može ugraditi čak i u autorasističku srbofobiju, gde se „pravi Srbin“ izjednačava sa „dobrim građaninom“ evroatlantske provenijencije. Ako nema jasnog moralnog kodeksa, umesto instrumenta etičke i političke autonomije usmerene na samog sebe ovaj nacionalni sentiment redukuje se na osećaj moralne superiornosti usmerene prema drugima. Uostalom, „najlakše je počiniti zločin kada si ubeđen da je pravda na tvojoj strani“. Srećom, moralni kodeks postoji, on je univerzalan i inkluzivan, i sa lakoćom transcendira sve lokal-patriotizme, postsrpske nacionalizme, i unutarsrpske politike identiteta.

Normativno utemeljenje

Zbog svega rečenog, izuzetno je važno razumeti koji etički kodeks podrazumeva to normativno shvaćeno Srpstvo. To svakako nije nasumično odabrani skup nacionalnih ili građanskih vrlina, niti floskularnih opštih mesta o patriotizmu koje Srbi mogu deliti sa bilo kojim narodom sveta. To je kodeks Kosovskog mita iz guslarske epike, Đurićeve „Vidovdanske etike“, Njegoševe „borbe neprestane“, i Miljanovljevog „čojstva i junaštva“. Taj kodeks podrazumeva osećaj moralne obaveze u odnosu prema odsudnim momentima moderne nacionalne istorije – Srpskoj revoluciji, Sretenjskom ustavu, Nevesenjskoj pušci, Vidovdanskom atentatu, Albanskoj golgoti, proboju Solunskog fronta, ali i antifašističkim demonstracijama 27. marta i kasnijem upornom otporu okupatoru. On podrazumeva dosledno i principijelno suprotstavljanje kolonijalizmu i imperijalizmu na Balkanu, uključujući tu i sukob sa NATO devedesetih godina prošlog veka, kao i savremena nastojanja da se okupirani Kosovo i Metohija ponovo integrišu u srpsku državu kojoj pripadaju.

Srpstvo kao pojmovna tačka kristalizacije nacionalne ideje može se odrediti i kao beskomprimisno slobodarstvo, oličeno ne samo u suprotstavljanju svakom obliku (spoljnog i unutrašnjeg) kolonijalizma i feudalizma, već i u otvorenoj solidarnosti sa svim narodima sveta – bez obzira na veru, rasu, ili naciju – koji učestvuju u istoj takvoj borbi kod kuće. U pitanju je nacionalni etički kompas koji dan-danas živu inspiraciju vuče iz srpske narodne epike, a pre svega iz vidovdanskog mita o izboru između Carstva nebeskog i Carstva zemaljskog.

Lokalizovani elementi hrišćanske metafizike oličeni u pojmovima „Nebeske Srbije“ i „nebeskog naroda“ predstavljaju krajnje ideale i normativne pojmove ovako shvaćenog Srpstva. Kao i u slučaju folklornijih pojmova „Srbenda“ i „srbovanje“, ove žižne tačke nacionalnog duha danas su podvrgnute sistematskom podsmehu i ideološkom šumu, ali su bez obzira na to prepoznate, ne kao „konačni skup deskripcija srpskog naroda“, ne kao karikaturalni ishodišni mit koji parodiraju paraistorijske fantazme o antičkom i praistorijskom poreklu Srba, već upravo kao imperativ, kao skup uzvišenih nacionalnih zadataka koje nam Njegoš postavlja u „Gorskom vijencu“, pre svega kada govori o nezaobilaznosti „borbe neprestane“ koja će svakom pokolenju Srba dati priliku da iznova zadobije, ili izgubi svoju slobodu, ali i kada govori o „stajanju tirjanstvu nogom za vrat“ kao „ljudskoj dužnosti najsvetijoj“, čime pojam borbe za slobodu dobija naglašeno politički oreol.

Tri zatrovana Srpstva, i jedno lekovito

U srpskoj rodoljubivoj literaturi i na internetu može se pročitati mnogo visokoparnih tekstova o čojstvu i junaštvu, kosovskoj vertikali, i Nebeskoj Srbiji kao alternativi skučenim i nedorečenim „zemaljskim Srbijama“. Međutim, „na terenu“ ništa nije tako jednostavno, a u sociopolitičkoj kaljuzi savremenog polukolonizovanog Balkana mnoštvo uzvišenih nacionalnih ideala koje je naš narod negovao i čuvao vekovima lako biva degradirano do praznih stranačkih parola, obeščašćeno kukavičkim političarenjem, i instrumentalizovano u večitom navlačenju konopca među zavađenim narodima postjugoslovenskog prostora. Romantični ideali na kojima je nikla Srbija (i Jugoslavija kao najveći praktični domet ideje „integralnog Srpstva“) lako se kontaminiraju i izvrću u svoju suprotnost.

U tom kontekstu, sve tri gore razmatrane varijante modernih Srba – „Slučajni Srbi“, „Malosrbi(janci)“, i „Velikosrbi“ – predstavljaju samo dekadenciju i degradaciju izvornog etičkog ideala. Sva tri pristupa nacionalnoj ideji – kritičko-derogativni, folklorno-deskriptivni, i normativno-afirmativni – već su se u konkretnim političkim praksama pokazali kao toksični, odnosno doslovno zatrovani. Od nacionalnog ideala Srpstva i svetlih nacionalnih simbola oni pozajmljuju samo nadmeni kompleks moralnog preimućstva, nekad usmeren protiv drugih naroda, nekad protiv svog, ali nikada da bi postupali kao „čojci i junaci“, već uvek da bi dodatno otuđivali vlastiti narod od sebe, i još sitnije drobili već razdrobljeni srpski nacionalni korpus. Na taj način se arogancijom menja dostojanstvo, prezirom se menja ponos, a političkim nadgornjavanjem se menja istinska borba za slobodu, ravnopravnost i ujedinjenje.

Jedini istinski lek protiv ovih zatrovanih koncepcija nacionalnog identiteta – pored amputacije nacionalnog duha koju nam savetuju iz Berlina, Brisela i Vašingtona – jeste reafirmacija izvornog kosovskog Srpstva, kao ideala zajedničke zemlje u kojoj su svi Srbi slobodni i jednaki, i u kojoj nisu ničije sluge. Reafirmacija, jer nije reč ni o kakvom ponovnom izmišljanju „boljih, lepših, i starijih tradicija“, već i preslaganju prioriteta u javnom diskursu, kako bi se večne vrednosti koje svaka nova generacija sa lakoćom pronalazi iznova najzad postavile iznad političkih surogata kojim su nasilno pokušavali da ih transplantiraju. Ovo univerzalno i integralno Srpstvo nije nikakav politički projekat, već prosto vraćanje stvari na svoje mesto. Srpskoj omladini tu ništa nije potrebno objašnjavati – oni već neironično koriste fraze „Nebeski narod“ i „Srpstvo“ kada god vide kako neki njihov sunarodnik inadžijski „ore drumove“ ili „ispravlja krivu Drinu“, bilo da je reč o sportskim utakmicama, socijalnoj pravdi, ili borbi protiv MHE na Staroj Planini. Narod se svojih nacionalnih ikona i idiosinkrazija nikada nije stideo, krajnje je vreme da prestane da ih se stidi i kulturna i politička elita. I da, posledično, mi prestanemo da se stidimo njih, a oni nas.

Ova izvorna, istinska, ili ako hoćete, autentična srpska kultura je inkluzivna, hibridna, i šarolika, ona je otvorena za sve, ali istovremeno fokusirana na očuvanje nedvosmislenih vrednosti nacionalne baštine, oličenih u negovanju sećanja na borbu za slobodu, ali i na očuvanju svetinja koje su vekovima bile svetionici slobode za celi narod, i kičma njegove duhovnosti. To je kultura čije je ishodište Kosovski mit, čiji je centralni praznik Vidovdan, čija je zastava trobojka koju su srpski vojnici preneli preko Albanije, čiji je jezik srpski, a pismo ćirilica, čiji su saborni hramovi Pećka patrijaršija, Ostrog, i Hram Svetog Save na Vračaru. Kultura čiji su imperativi sloboda, solidarnost i antikolonijalizam. Kultura koja daleko prevazilazi državne granice Srbije, veličinu njene ekonomije, i domete njene politike, kultura koja čak prevazilazi etničke okvire srpskog naroda, i koja nema potrebu da se ikome zbog toga pravda. Svaka osoba koja ove srpske nacionalne ikone doživljava kao svoje, koja je spremna da ih, u skladu sa svojim mogućnostima, voli, hrani, i brani sa upornošću i beskompromisnošću koja se graniči sa inatom, i da svemu tome uči svoju decu – ima puno pravo da sebe naziva Srbinom.

Jer biti Srbin, na kraju, nije stvar folklora, nije stvar rasističke arogancije, nije stvar krvi niti tla, a pogotovo nije stvar slučajnosti, jer prilika da se prestane biti Srbinom ima na svakom koraku. Biti Srbin je – stvar opredeljenja. Onog, za koje se monah Sava opredelio u manastiru Pantelejmon, onog za koje se knez Lazar opredelio na Kosovu polju, Karađorđe u Orašcu, a Gavrilo Princip kraj Latinske ćuprije u Sarajevu. Nije to lako breme, pogotovo za nekoga ko smatra da mu je pripalo slučajno, činom rođenja na jednoj nasumičnoj teritoriji u jednom nasumičnom vremenu. Ali onaj koji ga je dobrovoljno i slobodno prihvatio zna zašto je to uradio – bio on Topličanin koji je sa Gvozdenim pukom za šest godina prepešačio pola Balkana i srušio tri carevine, Crnogorac koji u Ostrogu čuva mošti Svetog Vasilija kao svi njegovi preci pre njega, Slovenac koji je napisao srpsku nacionalnu himnu, ili Francuz koji je uzeo Vidovdan za svoju kućnu slavu.

Izvor: RTS

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: