IZNUĐENO DOBRO
Zar Gospod nije mogao da spase Judu da Ga ne izda? Naravno da je mogao. Pa, zašto nije? Jer je to jedino mogao učiniti silom.
Učiti se duhovnom životu znači sjedinjavati molitvu i obrazovanje. Naravno, naročito je važno shvatiti da duhovnik ne može dati čoveku, u 5 ili 10 minuta, ono za šta su potrebne godine.
Neretko se dešava da neko ulazi u Crkvu, misleći da će odmah postati svetitelj ili dobiti posebne duhovne darove od Boga. No, tako ne biva. Molitva, okretanje ka Bogu, mora biti sjedinjeno sa obrazovanjem, znanjem i promenama u svakodnevnom životu. To su promene koje duhovni otac mora da prati, ali on sam ne može mnogo da ponudi duhovnom čedu koje nije spremno da primi.
Duhovni otac može da objasni, ali – kako piše u Jevanđelju – sejač seje, ali kada ptice dođu i pozobaju zrnevlje, čovek opet ostaje prazan. Čedo i duhovni otac treba da budu saradnici. Tek tada možemo govoriti o istinskom čovekovom duhovnom rastu. Smatra se da duhovni otac treba da nauči svoje duhovno čedo da samostalno razmišlja i uzrasta duhovno. Međutim, mnogi vole da sebe povere svešteniku, tražeći savet i kakve tapete da kupe.
Čovek treba da sačuva svoju volju i da donosi svoje odluke jer jedino on sam može da donese konačnu odluku u svojoj duši. Zar Gospod nije mogao da spase Judu da Ga ne izda? Naravno da je mogao. Pa, zašto nije? Jer je to jedino mogao učiniti silom. Primoravanje čoveka je nedopustivo za Boga, za svetost Božiju. Iznuđeno dobro ne može biti dobro. Jer, zašto je Spasitelj razapet? On je mogao da napravi savršen svet i bez toga, svet bez ikakvih poroka na zemlji, da čoveku ništa ne nedostaje, bez vojske i kancelarija. No, Gospod je to mogao učiniti samo prinudom, slomivši slobodnu volju ljudi. A, On to nije uradio, ostavivši ljudima mogućnost da sami biraju između dobra i zla.
Društveni život osobi daje znanje, kulturu i iskustvo – ali, ostavljeno je čoveku kako da sve to iskoristi. Isto je i u duhovnom životu. Gospod nam daje – kroz Svoju spasonosnu misiju, preko Krsta – mogućnost da pobedimo svoje slabosti i da se borimo sa đavolom. No, koristiti možemo tu mogućnost samo po našoj slobodnoj volji. Gospod je stvorio univerzum za nas; On nam je dao zakone po kojima treba da živimo, On nam je dao vodu, hranu i sve što nam je potrebno.
Ali, kako ćemo živeti u ovome svetu – prvenstveno zavisi od nas samih, naše volje, rada i znanja. Dakle, važno je da život bude zasnovan na ispunjavanju Božijih zapovesti i slobodnom ljudskom izboru. Ali, šta ako duhovni otac otvoreno slama volju duhovnog čeda, ne pokušavajući da uči, već komanduje? Onda on nije duhovni otac.
Šta još ima na to da se kaže? Sve je rečeno u Jevanđelju. Pogledajte kako je Spasitelj postupao, kako su postupali Apostoli. Tako treba i duhovnik da postupa. Naravno, treba podstaći osobu da se promeni, treba je ispravljati i voditi – ali, u isto vreme, duhovnik ni pod kakvim okolnostima ne sme da guši nečiju ličnost. Neki ljudi traže duhovnika u manastiru, ne gledajući u svoju parohijsku crkvu. Opet, nije dobro da se gleda “iza sedam brda”, misleći da je negde tamo bolje. Starac Siluan je rekao da, ako osoba veruje svom duhovnom ocu, Gospod će mu otkriti mudrost preko njega, bez obzira koliko je duhovnik mudar, učen ili iskusan. Ovde onaj ko traži treba da ima veliko poverenje u Gospoda. Ako postoji poverenje u Boga, onda će mu Božija blagodat otkriti ono što je potrebno.
Naravno da se život monaha i mirjanina u velikoj meri razlikuje. Ovo su dva različita puta, koja ipak podjednako vode istom cilju: spasenju duše i zajedništvu sa Bogom. Razlika je u tome što je mirjanin opterećen drugim obavezama – brine o porodici, podiže decu, ima druge važne, bogougodne brige. Čovek koji živi u svetu suočava se sa masom ovozemaljskih iskušenja – ali, to nije dodatna opasnost, već dodatna prilika jer, prevazilaženjem ovih iskušenja, osoba stiče neprocenjivo duhovno iskustvo.
Važno je zapamtiti da Gospod zna kome da pošalje kakva iskušenja. Ne postoji niko ko ne može biti spasen. Dakle, birajući put, čovek mora da zapamti da su oba, i monaški i mirjanski, podjednako spasonosna. Važno je napraviti pažljiv odabir, bez žurbe, po čovekovim unutarnjim prioritetima – i onda delovati sopstvenim rasuđivanjem, sa Božijom istinom.
Šta treba da čini osoba koja je tek postala verujuća i koja traži duhovnog oca? Važno je da zapamti da naš svet u zlu leži i da smo svi grešni. Svako, uključujući tu i duhovnika, ima svoje grehe. Potpuno savršenstvo ne postoji. Zaista, postoje ljudi velikog znanja i duhovnog iskustva, kojima se čovek može poveriti na duhovno rukovođenje.
Međutim, treba pažljivo birati, imajući u vidu da čak i veoma dobar duhovnik može da, iz nekog razloga, ne odgovara lično vama. Čak i veoma predusretljiv i iskusan duhovnik nekada može da vam ne odgovara iz nekih čisto ljudskih kriterijuma, i vama će biti teško da izgradite odnos sa njim.
Zato je važno sve proceniti, između ostalog, i ličnu uskladljivost. Važno je poveriti sebe nekome na duhovno rukovođenje, ali važno je, takođe, ne zaboraviti, u svom poverenju prema čoveku, samostalno ocenjivati ono što se događa. Neophodno je upoređivati reči duhovnog oca sa rečima Jevanđelja, sa učenjem Svetih otaca Crkve, sa njenim sabornim odlukama, koje je važno izučavati i razumeti. Nikakav autoritet duhovnika ne može biti iznad njih.
Shiarhimandrit Ilija Nozdrin
Izvor: Saborna-crkva.com