ZIMSKA GOŠĆA
Kada se moj muž potpuno oporavio, počeo je da se raspituje ko je taj lekar koji je onomad bio u prolazu. Ispostavilo se da nikakav lekar nije dolazio i da neobičnu zimsku gošću niko nije video…
Žarkih letnjih meseci, jedna četvoročlana porodica zadesila se daleko od svoje kuće, i to u veoma teškim okolnostima. Domaćin je bio veoma bolestan i nakon tri meseca čak i lekari su izgubili nadu u ozdravljenje.
Kao da su mu žega i omorina oduzeli i poslednju snagu. Ni usta nije mogao otvoriti, a kamoli jesti. Njegova supruga nikada nije mogla zaboraviti čudni pogled lekara i glas kojim je on nekako neobično rekao da će sutra navratiti. Zvučalo joj je kao da joj je time najavio rastanak sa mužem. Zato je decu poslala u susedstvo, dve kuće dalje od one u kojoj su stanovali, a potom širom otvorila sva vrata da prostruji koji dašak vazduha.
„Moju tugu pratila je i zabrinutost kako ću sama othraniti dvoje dečice,“ pričala je ta blagočestiva žena posle nekoliko godina. „Eh, da sam kod kuće, otišla bih na Smolensko groblje k blaženoj Kseniji. Na njenom grobu isplakala bih svoju tugu i bol.
Moju misao prekinuo je zvuk kapije, a potom se na vratima bešumno pojavi neobična gošća. Godine nikako nisam mogla da joj odredim. Njena odeća beše veoma neuobičajena. Na nogama je imala tople i mekane filcane čizme, a obučena beše u kaput naročitog kroja, sav u naborima. Na glavi joj beše bela paperjasta marama, svezana onako kako to čine žene iz naroda u vreme ljute ruske zime. Sva beše nekako neobična i, sama ne znam kako, ali na čudan način privlačna.
– Golubice, tražim Pirogove. Kaži, molim te, gde žive – oslovi me blagim glasom.
– Dve kuće dalje – odgovorih.
– A šta, muž ti nije dobro? – upita pokazujući na vrata sobe u kojoj je ležao bolesnik.
Potom bešumno prođe mimo mene, uđe k bolesniku i zagleda se u njega tek na jedan minut.
– Slušaj, mila, nemoj tugovati. Juče je ovuda prolazio neki veoma dobar doktor. Vele da je tako učen da je to nešto strašno. Savetovao je da bolesnike treba hraniti svakih pola sata, i to samo po malkice, tek po dve kašičice: treba malo mleka, pa čaj, potom kašicu, a onda i sama nešto smisli.
– Ali on već tri dana ni usta ne otvara! – odgovorih.
– Ne mari, samo ti pokušaj! A sad oprosti, žurim.
I ona iščeze tako bešumno da se ni vrata na kapiji nisu čula. Izađoh na terasu. Desno i levo, nadaleko se videla ulica okupana žarkim suncem, ali moje zimske gošće nigde nije bilo. Tek tada uvideh sav nesklad između njene zimske odeće i ove neizdržive vrućine.
Uđoh k bolesniku, a on me jedva čujnim glasom zamoli da mu dam da pije. Drhtavim rukama prinesoh mu šolju čaja, još se ne usuđujući da poverujem da je taj slabački zrak života nagoveštaj mogućeg ozdravljenja.
– Ko je to bio kod mene? – upita me bolesnik.
– Neka nepoznata žena – odgovorih.
On duboko uzdahnu, kao kada čovek skine veliki teret sa sebe. Potom, tonući u san, reče:
– Lakše mi je. Ko je to bio kod mene?
Vratiše se i deca. Upitah ih da li je Pirogovima dolazila žena obučena u zimsku odeću. Rekoše mi da ni ona niti bilo ko drugi nije navraćao u kuću Pirogovih. Uđoh k mužu sa šoljom mleka. Dočeka me sa slabašnim osmehom na licu, toliko izmršavelom da već nije ličio na sebe. Otpio je pola šolje mleka, a potom me ponovo upita:
– Ko je to bio kod mene?
Objasnih mu, kako sam najbolje umela, pojavu tajanstvene gošće i obećah da ću otići do Pirogovih da ih pitam za nju.
Ali susedi mi rekoše da nikakvu posetu nisu imali, a kad opisah neznanku, počeše da mi se izruguju, govoreći:
– Zar po ovakvoj vrućini u kaputu i filcanim čizmama? Pa to mora da je bila ili nekakva jurodiva ili priviđenje.
Ne doznavši ništa, vratih se kući. Muž je već sedeo na krevetu, oslonjen na jastuke.
– Šta bi, jesi li saznala? – upita me.
– Ne, ništa nisam saznala; tamo nije bila – odgovorih mu.
– Onda slušaj mene – reče mi muž. – Već sam bio na samrti. Nisam imao snage niti da oči otvorim, niti da te pozovem. Iznenada osetih kako mi je neko prišao i odjednom me zapahnu nekakva životodavna svežina. Potrajalo je samo časak i ja se napregoh da dosegnem strujanje te svežine. Sada znam da se oporavljam. Ti si se molila? Koga si zvala u pomoć?
– Blaženu Kseniju – rekoh kroz jecaje.
Kada se moj muž potpuno oporavio, počeo je da se raspituje ko je taj lekar koji je onomad bio u prolazu. Ispostavilo se da nikakav lekar nije dolazio i da neobičnu zimsku gošću niko nije video.
Moja duša zna da je to bila blažena Ksenija. Bogu mojemu beskrajno blagodarna i svetoj Kseniji zahvalna, nikada nisam prestala da Božiju ugodnicu u svojim molitvama prizivam:
Sveta Ksenijo, moli Boga za nas grešne!