PLAČ IZ DUBINE DUŠE
Očigledan i najpouzdaniji znak da je u nama nastupila istinska skrušenost srca dešava se onda kada pristupamo strogom načinu vođenja svog života i odbojnosti prema svakoj telesnoj utehi.
“Svojstvo onih koji u blaženom plaču još napreduju – govori sveti Jovan Lestvičnik – jeste uzdržanje i ćutanje usta, onih koji su već napredovali – bezgnevlje i nepamćenje zla, a savršenih – smirenoumlje, žeđ za ponižavanjem, dobrovoljna glad za nevoljnim mukama, neosuđivanje onih koji greše, natprirodna samilost. Dok se prvima mora dati odobrenje, drugi su za svaku pohvalu, no, blaženi su oni koji su gladni muka i žedni ponižavanja, jer će se nasititi hranom koje nikad nije dosta”.
Stoga, “suze onih koji misle da plaču po Bogu a pokazuju gnev i oholost, treba smatrati nepravilnim. Jer, šta ima zajedničko svetlost sa tamom” (2 Kor. 6,14) (Sl. 7).
“Prekrasna je molitva sa uzdasima i suzama, ukoliko se suze prolivaju tiho – govori prepodobni Jefrem Sirin. Vapijati radi uslišenja znak je čovekougađanja, a ko se moli sa znanjem i verom, pred sobom vidi Gospoda, budući da u Njemu živimo, krećemo se i jesmo” (Dap. 17,28).
Očigledan i najpouzdaniji znak istinske skrušenosti srca pokajnik može da prepozna u strogom načinu vođenja svog života i u odbojnosti prema svakoj telesnoj utehi.
“Oni koji plaču iz dubine duše – govori sveti Jovan Lestvičnik – omrznuli su i sam život svoj, a od tela se svoga okreću kao od neprijatelja” (Sl.7).
I neko od onih koji ljube Boga je rekao: “Zakleh se da ću umirati svaki dan…”
“Sinovi Božiji se – opisuje prepodobni Isaak Sirin – od ostalih razlikuju time što žive u nevoljama, a svet se ponosi raskošju i udobnošću. Jer, Bog nije blagovoleo da Njegovi miljenici budu u pokoju sve dok su u telu, nego je, naprotiv, hteo da, dok su u svetu, budu u nevolji, teskobi, skorbi, pritešnjenosti, bolesti, poniženju, uvredama, skrušenosti srca, napaćenoj ploti, odricanju od srodnika, tužnim mislima, da imaju drugačiji pogled na čitavu tvorevinu, drugo mesto stanovanja koje ne liči na uobičajeno ljudsko (stanište, da žive) u monaškom obitalištu koje je tiho, ne pada u oči ljudima, koje u sebi nema ničeg što ovde, (tj. na zemlji) raduje čoveka. Inoci, (tj. monasi) plaču, a svet se smeje. Oni uzdišu, a svet se veseli. Oni poste, a svet izobiluje. Oni se trude danju, a i noću se predaju podvizima u teskobi i trudu. Neki od njih borave u dobrovoljnim nevoljama, drugi su u trudovima, boreći se sa svojim strastima, druge gone ljudi, a neki stradaju od strasti, od demona i ostalog… Neka bi nam Hristos, Spasitelj naš, čija ljubav prevazilazi telesnu smrt, dao krepost ljubavi svoje” (Sl. 36).