Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

TRANZICIJA

Bolje sutra je polako počelo da pristiže, pa je ono postajalo bolje danas. Problem je bio jedino u tome što je bolje, i danas, i sutra, počelo postajati privilegija.

 

Bilo nam je dobro, pa nam nije valjalo.
(Autor ove izreke mi nije poznat, ali sam siguran da je iz naroda sa bogatim iskustvom.)

Danas, 2022-ge, malo je onih koji se još sećaju vremena kada su fabrike pripadale radnicima, kada u Srbiji nije bilo kineskih fabrika, pa ni kineskih šefova koji šutiraju inženjere na radnom mestu, kada se na poslu nisu nosile pelene, kada su uspešno poslovale brojne domaće fabrike, izgrađene sopstvenim rukama u ratom opustošenoj zemlji, pa snažni kombinati, u kojima je radilo po nekoliko hiljada radnika, pa zemljoradničke zadruge i privatne zanatske radionice, kada su od svoga rada mogli da žive oni koji su hteli da rade, kada su mogli da se školuju oni koji su bili za školovanje, kada su mogli da se leče oni koji su bili bolesni, bez obzira na socijalni status… Nekad beše.

tranzicija

Ali, ako mislite da je sve bilo idealno, da je sve bilo potaman, varate se. Bilo je daleko od idealnog, jer idealno postoji samo u bajkama. Zapravo, idealno postoji samo kao pojam. A istina je da smo bili siromašni, da se uzimao kredit na dve godine za kupovinu bicikla, da su uz hleb, u većini domaćinstava krompir, pasulj i kukuruzno brašno bili osnovne namirnice, da mesa na trpezi nije bilo baš često, da je par kocki šećera bio poklon za sitnu decu kad dođe neko od gostiju, i da ne ređam dalje. Ali trpelo se, jer se iskreno verovalo u bolje sutra.

Bolje sutra je polako počelo da pristiže, pa je ono postajalo bolje danas. Problem je bio jedino u tome što je bolje, i danas, i sutra, počelo postajati privilegija. Prvo po rođačkoj, pa odmah zatim po partijskoj liniji. Кad je privreda ojačala, ekonomija stala na noge, raslojavanje je postajalo sve očiglednije. U školi, ako si nastavniku ili profesoru rođak, ili bar zemljak, prolazio si mnogo bolje od onoh koji to nisu. Isto je bilo i kod zapošljavanja, dodele stanova i raspoređivanju na radna mesta. Vremenom je uvedena praksa da se u konkursima za rukovodna ili rukovodeća radna mesta kao jedan od uslova javno traži članstvo u Savezu komunista, kasnije Кomunističke partije. Na sve to, odlaskom doživotnog predsednika, isplivao je prigušeni nacionalizam, pothranjivan mitovima, verskom netrpeljivošću, te pojedinačnim i grupnim ambicijama. Bio je to trenutak kada je trebalo zasukati rukave i popravljati ono što nije valjalo, otklanjati uočene slabosti, usavršavati ono što je dobro a moglo je biti još bolje. Umesto toga niko više ni s kim nije mogao. Plodno tlo za sve moguće manipulacije spolja i iznutra…

Urušavanje jedne, privredno i vojno relativno snažne a socijalističke zemlje, koja bi daljim napredovanjem mogla postati primer, odnosno model prihvatljivog društvenog uređenja za ukupnu populaciju jedne zemlje, morao je biti prioritet multinacionalnih kompanija i najjačih svetskih banaka, sa jasnim ciljem preuzimanja kontrole svih ekonomskih, a to znači i političkih tokova u svetu kroz takozvani liberalni globalizam, što u prevodu znači da ne postoje granice i sve je dozvoljeno u cilju sticanja profita.

Iz takvog liberalizma i potiče deviza: „Ne pitaj me za prvi milion!“, koju su znalački iskoristili najbesprizorniji slojevi društva bivšeg tzv. socijalističkoj lagera, kroz tzv. tranziciju, odnosno besomučnu pljačku svega što je nekoliko generacija, nakon Drugog svetskog rata, stvorilo mukotrpnim radom i odricanjem, u čemu naši tajkuni, prethodno rastočivši državu, ni najmanje nisu zaostajali.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: