Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SPISI SA FRONTA

Nemački vojnici i oficiri smatrali su Ruse nižom vrstom, ali su svoje stavove promenili tokom sukoba sa njima kada su se našli zajedno na frontu.

 

Predstave nacista o Rusima bile su plod ideologije koja je Slovene prikazivala kao „nižu vrstu“ ljudi. Međutim, već tokom prvih borbi nemački oficiri su bili prinuđeni da u velikoj meri revidiraju svoje stavove. Navodimo dokumentovana svedočenja pripadnika nemačkog Vermahta o sovjetskim vojnicima, mešavinu šoka, užasa, divljenja i prezira.

nemački oficiri

„Moj komandir bio je duplo stariji od mene i već je ratovao protiv Rusa kod Narve 1917. kada je bio u činu poručnika. ‘Naći ćemo svoju smrt ovde, na ovim beskrajnim prostranstvima, kao Napoleon’, govorio je sa neskrivenim pesimizmom… ‘Zapamtite ovaj trenutak, Mende, ovo je kraj nekadašnje Nemačke’.“ (Erih Mende, natporučnik 8. šleske pešadijske divizije o razgovoru koji je vodio u poslednjim trenucima mira, tj. pred sam početak rata 22. juna 1941)

„Čak i u prvom boju ponašanje Rusa se drastično razlikovalo od ponašanja Poljaka i saveznika koji su pretrpeli poraz na Zapadnom frontu. Rusi su se nepokolebljivo branili i kada su bili opkoljeni.“ (general Ginter Blumentrit, načelnik štaba 4. armije)

„Boj za tvrđavu je bio žestok, bilo je mnogo gubitaka… Tamo gde smo uspeli da potisnemo Ruse ili da ih isteramo dimom uskoro su se pojavile nove snage. Izlazili su iz podruma, kuća, kanalizacionih cevi i drugih privremenih skloništa i otvarali preciznu vatru, tako da su se naši gubici neprekidno uvećavali.“ (Iz borbenih izveštaja 45. pešadijske divizije Vermahta, koja je imala zadatak da zauzme Brestsku tvrđavu; divizija je imala 17 hiljada vojnika i na prepad je napala garnizon tvrđave sa 8 hiljada vojnika; samo u prva 24 časa borbi na teritoriji Rusije divizija je izgubila skoro isto onoliko vojnika i oficira koliko ih je izgubila tokom svih 6 nedelja ratovanja u Francuskoj).

„Ti metri su nam se pretvorili u neprekidnu žestoku bitku koja nije jenjavala od prvog dana. Sve unaokolo je već bilo razrušeno skoro do temelja, od zgrada nije ostao kamen na kamenu… Mineri jurišne grupe su se okupili na krovu zgrade upravo ispred nas. Nosili su eksplozivna punjenja na dugim štapovima i spuštali ih u prozore poslednjeg sprata, uništavajući tako mitraljeska gnezda, ali gotovo bez ikakvog rezultata – Rusi nisu posustajali. Oni su većinom zaseli u bezbednim podrumima, tako da im naša artiljerijska vatra nije mogla nauditi. Vidiš jednu eksploziju, zatim još jednu, a onda otprilike jedan minut tišine, i oni opet otvaraju vatru.“ (Poručnik Šnajderbauer, komandir voda 55-milimetarskih protivtenkovskih oruđa 45. pešadijske divizije o borbama na Južnom ostrvu Brestske tvrđave)

„Može se gotovo sa sigurnošću reći da nijedan kulturni stanovnik Zapada nikada neće shvatiti ruski karakter i rusku dušu. Poznavanje ruskog karaktera može da posluži kao ključ za shvatanje borbenosti ruskog vojnika, njegove nadmoći i metoda ratovanja na bojnom polju. Nepokolebljivost i duševno stanje borca uvek su bili prvostepeni faktori u ratu i često su bili važniji od brojnosti i naoružanja armije… Nikada se ne može unapred reći šta će Rus da preduzme: on po pravilu ide iz jedne krajnosti u drugu. Njegova narav je neobična i složena kao i sama ova ogromna i neshvatljiva zemlja… Ponekad je u ruskim pešadijskim bataljonima nastajala pometnja posle prvih pucnjeva, a sutradan su se te iste jedinice borile sa fanatičnom odlučnošću… U celini gledano, Rusi su svakako odlični vojnici i uz vešto rukovođenje oni su opasan protivnik.“ (Melentin Fridrih fon Vilhelm, general-major tenkovskih jedinica, načelnik štaba 48. tenkovskog korpusa, kasnije načelnik štaba 4. tenkovske armije)

„Na Istočnom frontu sam sreo ljude za koje se može reći da su posebna rasa. Već prvi napad je bio borba na život i smrt.“ (Hans Beker, tenkista 12. tenkovske divizije)

„Za vreme napada naiđosmo na laki ruski tenk T-26 i odmah ga pogodismo iz 37-milimetarskog topa. Kad priđosmo bliže, ruski vojnik se do pojasa izvuče iz kabine tenka i poče da puca u nas iz pištolja. Ubrzo se ispostavilo da mu je naša granata otkinula noge, a on je i bez nogu pucao u nas iz pištolja!“ (Iz sećanja artiljerca protivtenkovskog topa na prve časove rata)

„Kvalitativni nivo sovjetskih pilota je daleko iznad očekivanog… Žestok i masovan otpor nije u skladu sa našim prvobitnim pretpostavkama.“ (Hofman fon Valdau, general-major, načelnik komandnog štaba Luftvafea, beleška u dnevniku od 31. juna 1941)

„Gotovo da nismo ni imali zarobljenike, jer se Rusi nisu predavali i uvek su se borili do poslednjeg vojnika. Naš borbeni duh se ne može porediti sa njihovim…“ (Iz intervjua oficira tenkovske jedinice armijske grupe „Centar“, datog ratnom dopisniku Kurciju Malaparteu Zukertu)

„…U tenku su ležala tela hrabre posade koja smo pre toga samo ranjavali. Duboko potreseni njihovim junaštvom sahranili smo ih uz sve vojničke počasti. Oni su se borili do poslednjeg daha, i to je bila samo jedna mala drama velikog rata. Jedan teški tenk nam je čitava dva dana blokirao put, ali sada je opet prohodno…“ (Erhard Raus, pukovnik, komandir borbene grupe „Raus“, o tenku KV-1 koji je onesposobio nemačku kolonu kamiona i tenkova i čitavu artiljerijsku bateriju; posada tenka – 4 sovjetska vojnika – zadržala je prolazak borbene grupe „Raus“ – otprilike polovina divizije – čitava dva dana, 24. i 25. juna)

„17. jul 1941. Sokoljniči, blizu Kričeva. Uveče smo sahranili nepoznatog ruskog vojnika [reč je o 19-godišnjem artiljercu, starijem vodniku Nikolaju Sirotinjinu]. On je sam stajao kod topa i dugo gađao kolonu tenkova i pešadiju, i tako je poginuo. Svi su se divili njegovoj hrabrosti… Pukovnik je na grobu rekao da bismo mi osvojili ceo svet kada bi se svi firerovi vojnici borili kao ovaj Rus. Ispalili smo tri plotuna iz pušaka. Ipak je on Rus, zar je potrebno toliko mu se diviti?“ (iz dnevnika natporučnika 4. tenkovske divizije Henfelda)

„Gubici su stravični, neuporedivo veći od onih u Francuskoj… Danas je put naš, a sutra ga zauzimaju Rusi, posle opet mi i tako dalje… Nisam video ništa gore od tih Rusa. Pravi psi! Nikada ne znaš šta od njih da očekuješ. I otkud im samo tenkovi i sve ostalo?!“ (Iz dnevnika vojnika armijske grupe „Centar“, 20. avgust 1941; posle takvog iskustva u nemačkoj vojsci brzo se odomaćila izreka: „Bolje je tri puta napasti Francusku, nego jednom Rusiju“)

„Nisam očekivao ništa slično. Njih petorica napadaju ceo bataljon! To je čisto samoubistvo.“ (Reči majora Nojhofa, komandira 3. bataljona 18. pešadijskog puka grupe armija „Centar“; kada je bataljon od 800 vojnika uspešno probio pograničnu odbranu napao ga je odred od 5 sovjetskih boraca)

„U to čovek ne može da poveruje dok ne vidi svojim očima. Vojnici Crvene armije su goreli u plamenu i nastavljali da pucaju iz užarenih kuća.“ (Iz pisma pešadijskog oficira 7. tenkovske divizije o borbama u selu kraj reke Lame, sredina oktobra 1941)

„Bože moj, šta su ti Rusi naumili da nam urade? Dobro će biti ako neko tamo na vrhu bude hteo da nas posluša, inače ćemo svi ovde pocrkati.“ (Fric Zigel, desetar, iz pisma kući od 6. decembra 1941)

Iz dnevnika nemačkog vojnika:

„1. oktobar. Naš jurišni bataljon je stigao na Volgu. Tačnije, do Volge je ostalo još oko 500 metara. Sutra ćemo biti na drugoj obali i rat je završen.

„3. oktobar. Veoma snažan otpor, ne možemo da savladamo tih 500 metara. Stojimo na granici nekakvog silosa sa žitom.

„6. oktobar. Prokleti silos. Ne možemo da mu priđemo. Izgubili smo preko 30% ljudstva.

„10. oktobar. Odakle niču ti Rusi? Nema više silosa, ali svaki put kada mu se približavamo, oni otud otvaraju na nas vatru kao da su ispod zemlje.

„15. oktobar. Ura, osvojili smo silos. Od našeg bataljona je ostalo 100 ljudi. Ispostavilo se da je silos branilo 18 Rusa, našli smo 18 leševa [bataljon hitlerovaca koji je napadao te junake brojao je oko 800 ljudi].“

„Hrabrost je odvažnost nadahnuta duhovnošću. A upornost sa kojom su se boljševici branili u svojim bunkerima u Sevastopolju – to je neka vrsta životinjskog instikta i bilo bi krajnje pogrešno tretirati je kao rezultat boljševičkog pogleda na svet ili vaspitanja. Rusi su uvek bili takvi i najverovatnije će uvek takvi i ostati.“ (Jozef Gebels)

„Oni su se borili do poslednjega, čak ni ranjenici nisu dozvoljavali da im priđemo. Jedan ruski vodnik, bez oružja i sa strašnom ranom na ramenu, bacio se na naše sa minerskom lopatom, ali je odmah ubijen. Bezumlje, pravo bezumlje. Oni su se borili kao zveri, i ginuli su na desetine.“ (Hubert Korala, desetar bolničarske jedinice 17. tenkovske divizije, o bitkama duž puta Minsk-Moskva)

Iz majčinog pisma vojniku Vermahta: „Dragi moj sine! Možda ćeš ipak pronaći komadić papira da se bar javiš. Juče je stiglo pismo od Joza. Kod njega je sve u redu. On piše: ‘Ranije sam užasno želeo da učestvujem u napadu na Moskvu, a sad bih bio rad da se izvučem iz tog pakla’.“

Izvor: Fond strateške kulture

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: