NAROD I NJEGOV JEZIK SU JEDNO
Kvarenje, albanizacija, asimilacija, zatiranje srpskog jezika na KiM zahteva budnu brigu svih zaduženih i odgovornih činilaca.
Polazeći od činjenice da je jezik identitetska kategorija i od aktuelne informacije da danas, u vremenu našem, u vreme epidemije virusa korona, gotovo svakodnevno u svetu nestane po jedan jezik, pozabavićemo se srpskim jezikom i njegovom upotrebom i kvarenjem na Kosovu i Metohiji.
Malo je poznato da su vrsni naučni istraživači, a i oni nešto manje poznati radili i rade na istraživanju ove tematike. Pitanje je koliko je toga išlo u javnost i koliko se i kako mediji bave ovom temom. A važno je napomenuti da istraživače srpskog jezika na Kosovu i Metohiji prate svakovrsni problemi, a posebno oni koji su skopčani sa obilaskom terena, recimo u Orahovcu, Kosovskom pomoravlju, da proveravaju kako u tom delu Srbi govore, jer nije lako zalaziti u tu sredinu usled nepoverenja u dobru nameru istraživača.
– Briga o maternjem jeziku jeste istovremeno briga o nama, o našem imenu i identitetu, jer su narod i njegov jezik jedno. Ko zametne ili zameni maternji jezik ostao je bez prirodnog početka – kaže dr Miro Vuksanović, srpski književnik i akademik.
Kvarenje i potiskivanje iza paravana zaštite
Srpski jezik se na Kosovu i Metohiji od ratne 1999. naovamo suočio sa teretom koji je neuporedivo veći od tereta koji nose mnogi savremeni jezici u svetu. Opšte stanje i položaj srpskog jezika na Kosovu i Metohiji je mnogo gore u odnosu na prethodne godine. Ukoliko se nešto ne promeni nabolje, smatraju naučni istraživači, ostaje samo da se beleže vidovi kvarenja jezičkih prava slovenske populacije kao i „nepodnošljive razmere izopačavanja srpskog jezika“ što se u sudstvu najdirektnije reflektuje na obespravljenost njegovih korisnika. Kvarenje i potiskivanje srpskoga jezika se odvija iza raznih komisija za praćenje jezičkih prava koje zapravo samo služe kao paravan za sprovođenje osmišljene strategije pogubne po srpski jezik. A kako u tim komisijama ima i Srba, iskrivljen srpski jezik „plasiraće sami Srbi“. Pritom će Srbi slabog znanja usvojiti takav srpski jezik kao ispravan i eto „legalne“ albanizacije srpskog jezika.
U nekim sredinama na Kosovu i Metohiji, upravo kao što je u Orahovcu, jezik Srba je bio prilično rogobatan i pre rata 1999. godine, jer je u toj sredini došlo do jezičke asimilacije. Prema mišljenju poznavalaca prilika u ovom kraju, ta je asimilacija jednim delom posledica činjenice da su u Orahovcu još pre rata 1999. i iz starijih vremena postojala kumstva između Srba i Albanaca, ali na štetu jednog jezika, srpskog. Kvarenje, albanizacija, asimilacija, zatiranje srpskog jezika na Kosovu i Metohiji zahteva budnu brigu svih zaduženih i odgovornih činilaca.
Prihvatanje drugog ne znači otklon od svog
U vezi istraživanja i beleženja položaja i stanja srpskog jezika na Kosovu i Metohiji važna je i jedna činjenica i bitna napomena dr Mitre Reljić, penzionisanog vanrednog profesora na Katedri za ruski jezik i književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, koja se pomno bavila i naučnim istraživanjem srpskog jezika na Kosovu i Metohiji i koja kaže:
– Pojedini aktivisti iz Beograda i drugih gradova, oduševljeni saradnjom sa Univevrzitetom u Prištini na albanskom jeziku i gostoprimstvom domaćina, pažljivo zaobilaze prognani deo Univerziteta, verujući da „ekstremisti“ u Kosovskoj Mitrovici, za razliku od novostečenih albanskih prijatelja, nisu sposobni ni da shvate značaj njihovih „edukativnih“ napora. A začudili bi se mladi Beograđani, Novosađani, Nišlije i drugi koliko je kod kosmetskih Srba, uprkos svemu, malo mržnje, kao što je malo i nepristojnog smeha, pa manje i psovke u odnosu na druge delove naše zemlje, manje straha, zato više stida, pogotovo stida od mogućeg greha. Namučeni Kosovac, za razliku od modernih podučitelja multikulturalizmu i veštini susedovanja sa drugim i drugačijim, prosto ne prihvata dve krupne zablude: da se human odnos prema drugom može naučiti za okruglim stolom, preko noći i po narudžbini te da prihvatanje drugog nužno podrazumeva manji ili veći otklon od svog – svoje tradicije, kulture i jezika.
Profesor dr Golub Jašović kaže da neznanje kvari jezik.
– I dobri studenti izlaze sa oskudnim jezičkim znanjem i kulturom. Ćirilica je izbačena iz zvaničnih dokumenata, institucija, medija… Ljudi koji upisuju doktorske studije ne mogu da odgovore ni na pitanja iz testova za osnovce koji upisuju srednju školu – upozorava dr Jašović.
Mitra Reljić se u svojim miltidisciplinarnim istraživanjima srpskog jezika na Kosovu i Metohiji dotakla i jednog vrlo osetljivog momenta, koji je u vezi sa strahom da se govori maternjim (srpskim) jezikom i sa strahom da se uopšte govori, a o kojem se slabo govorilo i pisalo. Radi se o govornom poremećaju, poznatom u nauci kao poremećaj izazvan napregnutim psihičkim i emocionalnim stanjima. Teškoće pri izgovaranju reči, promuklost, sve do prestanka govora – stanja koje se ponekad kobno završavalo, bilo je primećeno u prvim godinama protektorata na KiM, posebno u gradovima zatočenih Srba. Takvih pojava je, kako je zabeleženo, bilo i posle.
Piše: Slavica Đukić