PREDSTAVLJAMO KNJIGU
Aleksandra Zolotić u svom prvencu „Fragmenti buđenja“ piše o značaju ljubavi kao pokretačkoj sili, koristeći nepretenciozne reči i jednostavne, a opet slikovite fraze.
Šta je smisao poezije? Da li ona ima težinu samo ako je angažovana, ako se bavi određenim bolestima društva, ako kopa po njegovim bolnim ranama i traži melem za njih? Ili je, ipak, jednako vredna kada se njome iskažu čista i delikatna osećanja, kada se njome slavi ljubav?
Simbolično nazvana „Fragmenti buđenja“, pesnička zbirka Aleksandre Zolotić, objavljena u izdanju Nove Poetike, kroz pesnikinjino lično poetsko buđenje vraća veru u ljubav, potvrđujući da stihovi koji veličaju ovo vanvremensko osećanje i dalje imaju svoj smisao i težinu. U vreme kada se ljudi sve primetnije udaljavaju jedni od drugih, mahnito skrivajući svaki nagoveštaj osećanja, ne dajući ključ svog srca ikome, pesnikinja hrabro niže svoje stihove o ljubavi kao o najvećoj inspiraciji, kao izvoru iz kojeg teku nežne reči prepune iskrenih osećanja.
Aleksandra Zolotić u svom prvencu piše o značaju ljubavi kao pokretačkoj sili, o dragoj osobi iz čijih pogleda, zagrljaja, reči, pa i samog tihog prisustva ubira svoje stihove. Koristeći nepretenciozne reči i jednostavne, a opet slikovite fraze, ona sa čitaocima deli spektar svojih misli i osećanja koje u njoj budi voljena osoba.
“Zavodljive opojnosti usana tvojih
uvek žedna sam, zato ljubi me strasno.
Nemoj stati.
Umirujuće dubine pogleda tvog,
uvek željna sam, zato gledaj me dugo,
da u tim hodnicima spokoja zalutam.
Nemoj trepnuti.”
Pisati o ljubavi može biti vrlo nezgodno i nezahvalno, jer toliko toga je već rečeno, uobličeno u stihove, otpevano, odrecitovano, pa čak i otplakano. Ipak, iskrenost i neposrednost su oni tajni sastojci koji stihove o pravoj ljubavi razdvajaju od onih koji to nisu, a upravo tih sastojaka ima u izobilju u stihovima Aleksandre Zolotić. Njene poetske slike plene svojom jednostavnošću. Bez namere da zvuče nametljivo i usiljeno, lagano osvajaju čitaoce svojom neposrednošću i iskrenošću.
Osim o ljubavi, pesnikinja piše i o muzici, koja joj je, sudeći po stihovima, jednako važan izvor inspiracije kao što je to ljubav. Predstavljajući za nju ne samo utehu u momentima kad je obavije sumorna tišina, već i začin koji trenutak sreće čini još posebnijim, pesnikinja se muzici divi svim srcem, telom i dušom. Otvoreno i potpuno joj se predaje.
“Pripadamo jedna drugoj.
Pripadam njoj.
Jer, ona je muzika, a ja njen najponizniji rob.”
Takođe, piše i o rečima, o samom procesu stvaranja stihova, borbi sa uskovitlanim mislima i osećaju olakšanja koji donosi saznanje da je prava reč za to osećanje koje ju je obuzelo u trenutku, pronađena.
Na momente preispituje ima li njena poezija dovoljno dubine i naglas razmišlja da li treba da se okuša u pisanju nekih drugačijih tema. Ipak, pomirljivim, ali i krajnje zadovoljnim tonom zaključuje da se najslobodnije oseća krojeći stihove o ljubavi.
“Želim, ali ipak ne uspevam da pronađem reči
u pravim bojama patnje, nepravde i straha.
Umesto toga puštam pero da samo leprša po papiru
pletući stihove u čast ljubavi, topline i sreće.
Neka zna svet da pesnikinja pokušala je,
Ali se ipak prepustila želji pera svog.”
Izuzev sa temama, pesnikinja koketira i sa stilovima i metrikom, tražeći onu formulu koja će dato osećanje na najbolji mogući način dočarati. Ponekada su to savršeno skladne rime, a ponekad je to svojevrsni enformel, u kome se nabujale misli i reči slivaju u jednu opojnu celinu, možda metrički nesavršenu, ali zaokruženu u smislu poruke koju prenosi.
„U uzrujanom kovitlacu slova
pincetom strpljivo zgrabim
(ona prava?)
i brižno ih sklapam u celine.
Tri tačke… da začinim nedorečenošću…
Znak uzvika – DA! GLASNO! I! JASNO! KAŽEM!“
„Fragmenti buđenja“ Aleksandre Zolotić predstavljaju upravo to – omaž probuđenim fragmentima srca i duše, intimnu zbirku ličnih osećanja koje je pesnikinja nesebično podelila sa čitaocima, uveravajući ih da pisati o ljubavi još uvek ima smisla. Njeni stihovi pokazuju da poezija nije samo pesništvo, beskrajni nizovi reči ispisani pesničkim perom, upakovani u manje ili veće poetske slike, već da je ona svuda, i u svemu oko nas. I što je najvažnije, ohrabruje nas da dopustimo tim prizorima da nas opiju i u nama probude izobilje stihova.
BIOGRAFIJA:
Aleksandra Zolotić je završila Filološki fakultet, diplomirajući na smeru za kineski jezik i književnost, kao i srednju muzičku školu na odseku kontrabas.
Radeći najpre kao profesor jezika, uvidela je da je prenošenje znanja drugima profesija koja pruža neizmeran osećaj zadovoljstva i ispunjenosti. Iskustvo rada u knjižari sa sobom je donelo značajno otkrovenje – shvatanje pravog smisla one čuvene da “knjigu ne treba suditi prema koricama”.
To je u njoj probudilo želju da se i sama okuša u pisanju. Priče i pesme su joj objavljene u preko 30 zbornika, kako štampanih, tako i digitalnih.
“Fragmenti buđenja” u izdanju Nove Poetike je njena prva samostalna zbirka poezije. Nada se da će zajedno sa svojim suprugom, “majstorom tajanstvene svetlosti papira”, uspeti da stvori i pregršt novih i uzbudljivih svetova za svoje dvoje ljupkih i radoznalih mališana. Radi u marketinškoj firmi na poziciji pisca.