ŠTA DA RADIM?

Pošto sam već na početku rekao da se baš najbolje na snalazim u šokantnim situacijama, evo, sad nisam pametan šta da radim.

Ja sam Ivo Andrić. Izbjeglica iz Bosne.

Moj veliki problem je što u izuzetno stresnim situacijama uvijek izaberem najgore rješenje. Strah mi blokira razum i logično rasuđivanje, šta li. To se desilo i u ovom posljednjem ratu u Bosni. Umjesto da iz Bosne bježim prema Zapadu ja sam zapucao prema Istoku i nisam stigao dalje od Srbije.

Do sada sam se nekako snalazio da bih preživio. Radim što rade i svi ostali. Svi švercuju benzin i cigarete. Švercujem i ja. Svi diluju devize. Dilujem i ja. I sve tako redom…

I sada kad su svi počeli da pišu knjige, napišem i ja jednu. Roman. Govori o osmanlijskoj vladavini u ovim našim krajevima. Kako je jedan naš dječak, koga su janjičari oteli i odveli u Tursku, postao veliki vezir Mehmed paša Sokolović i kako je izgradio veliki most na divljoj Drini kao svoju zadužbinu i poklon rodnom kraju. Romanu sam dao naziv „Na Drini ćuprija“.

Većina izdavača mi ništa nije odgovorila. Nemaju osnovno kućno vaspitanje da kad te čovjek nešto pita, da mu na to odgovoriš. Oni što su me udostojili odgovorom su mi rekli da se sada pojavljuju neki novi pogledi na dio naše istorije koji je obuhvaćen mojim romanom. Tako je bačeno novo svjetlo i na lik i delo Mehmed paše Sokolovića i došlo se do pouzdanih saznanja da on nije otet i nasilno odveden u Tursku nego da je, zajedno sa roditeljima, ljetovao u Kušadasiju i prosto se zaljubio u Tursku, njeno more, njene ljude, običaje i kulturu. Zato je i odlučio da upiše prvo nižu, a onda i višu vojnu školu… Sve ostalo se zna.

Kad sam to čuo, potpuno sam digao ruke i od romana i od njegovog štampanja.

Ali đavo ne spava. Moj roman je nekako dospio do ruku ljudi iz jedne ovdašnje televizijske kuće sa nacionalnom frekvencijom. Odmah su me prijateljski posavjetovali da se manem književnosti i sličnih budalaština. „Kome to treba? Ko danas još našto čita osim novina, a i njih čitaju preko neta…“ I sve tako… A onda su izašli sa konkretnim prijedlogom. Da za njih napišem tv seriju „tursku, a našu“ pošto vide „da vladam tom materijom pa je šteta to ne iskoristiti“.

Šokirao sam se! Šokirao!

A pošto sam već na početku rekao da se baš najbolje na snalazim u šokantnim situacijama, evo, sad nisam pametan šta da radim.