EPIZODA
Stojeća je bila gledalac i slušalac. Sebe sâme. Ovo napolju je bila samo stvarno-nestvarna fizička epizoda.
Nisu se poznavale ni punih pet minuta, a Sedeća je rekla Stojećoj da ima četvoro dece i nekakve obaveze u vezi s tim. Bila je raspoložena da o tim obavezama kaže nešto više… kada Stojeća ne bi imala taj izraz lica.
Stojeća je, u stvari, lebdela, raspolućena, sa glavom u jednoj a telom u drugoj dimenziji, i ipak, zajedničkom časoprostoru. Između magličastih predstava kojim ju je sopstveno telo gađalo s jedne strane, a glava ih prihvatala sa druge, Stojeća začu svoj glas: ,,Imate lepe oči.“ Sedeća je imala lepe oči, tačnije: imala je oči duboko usađene između jakih kostiju lica, tako da iz daljine nisu mogle da se razaznaju. Iz daljine je izgledalo da nema oči! Prići joj, bilo je ugodno iznenađenje.
I Stojeća shvati da je upravo rastojanje razlog koji ju je naterao da izgovori onu rečenicu – šok od sagledavanja blizine u njenim stvarnim bojama i obliku. Umesto tamne senke, Stojeća je iz blizine ugledala dva jasno plava oka koja su je podsetila na dugmad sa njene pidžame… Nije mogla da veruje da čuje svoj glas…
S nevericom koja joj se navukla na lice, uzimajući izraz tesne maske koja žulja na mestu smeška, osmehne se malo šire s pogledom koji je prošetao po okolini.
Sedeća nije dočekala povratnu rečenicu koju je očekivala: nadovezivanje na decu, boli porođaja, život u zajednici, u iznajmljenom stanu, nečije srednje godine… Umesto toga, Stojeća je nemo gledala u providno sedeće telo Sedeće, u njene žućkaste misli koje su u spoju s očima davale zelenkasti plašt njenoj glavi…
Stojeća je bila gledalac i slušalac. Sebe sâme. Ovo napolju je bila samo stvarno-nestvarna fizička epizoda.