Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ČEGA SE SEĆAMO?

Takozvana „krivulja zaboravljanja“ beleži najveći uspon u prva 24 časa pošto nešto čitamo. Bez obnavljanja, većina pročitanog ispari već posle prvog dana!

 

Neki ljudi pamte do detalja knjige koje su pročitali ili odgledane filmove, neki se sećaju najbitnijeg, ali mnogi od nas suočavaju se sa jednom zastrašujućom vrstom zaboravljanja: sećamo se korica knjige, špice filma, ponekog lika ili događaja, situacije u kojoj smo čitali, odnosno gledali to delo… ali ne i samog sadržaja.

krivulja zaboravljanja

Magazin Atlantik piše da takozvana „krivulja zaboravljanja“ beleži najveći uspon u prva 24 časa pošto nešto čitamo. Bez obnavljanja, većina pročitanog ispari već posle prvog dana! Ostalo se gubi malo po malo narednih dana, ostavljajući nam samo deliće onoga što smo učili. Internet je samo pogoršao problem.

U eri interneta, sposobnost prisećanja postala je manje bitna od sposobnosti prepoznavanja. Posledica velike dostupnosti je slabo zadržavanje u sećanju onoga što je konzumirano: zašto bismo pamtili scenu nekog filma ili serije i citat iz neke knjige, kada možemo lako da se podsetimo. Preko striminga i Vikipedija, internet je praktično još više snizio našu kulturu pamćenja.

Opsesivni gledaoci TV serija, oni koji „bindžuju“, brže zaboravljaju sadržaj od onih koji se drže jedne epizode nedeljno. Slično se dešava i opsesivnim čitaocima, koji svakodnevno komzumiraju tekstove, uglavnom na internetu, prosto zato da bi došli do informacije. Male su šanse da ta ista informacija postane znanje, osim ako se ne „primi“.

BioMind kapi protiv depresije

Pre devet godina je utvrđeno da se prosečni Amerikanac dnevno sretne sa 100.000 reči, odnosno 34 gigabajta informacija. To, naravno, ne znači da čovek u toku dana pročita knjigu od 250 strana, već da mu toliko reči prođe „kroz oči i uši“ raznim kanalima, uključujući TV, radio, internet, sms i video igre.

Dok čitamo, često imamo lažni „osećaj lakoće“. Informacije teku ka nama, razumemo ih i čini se da se glatko slažu u knjigu koju ćemo smestiti na police svog mozga. Ljudi koriste mehanizme koncentracije kada uče ili čitaju nešto za posao, ali je malo verovatno da će hvatati beleške dok uživaju u nečemu što treba da ih opusti i zabavi. Možete da gledate i slušate, a da ipak ne vidite i ne čujete. To nam se najčešće i dešava.

Očito je da knjige, serije, filmovi i pesme nisu fajlovi koje možemo aploudovati u svoj um i sačuvati ih zauvek, ali ipak nisu sve informacije za koje mislimo da smo ih zaboravili izgubljene. Neke su možda samo skrivene i nedostupne, sve dok ih prava asocijacija ne vrati u naše sećanje.

Izvor: Kurir.rs

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: