SVEĆA
Po završenoj ceremoniji povorka je krenula prema večnoj kući. Iako je običaj da se ide, u pogrebnoj povorci ćutke, na kraju kolone jedan čovek zapitao je drugog.
Kiša je padala toga dana žestoko. Ulicama su se polako stvarali potočići.
Tmuran dan za ispraćaj poznatog pokojnika.
Na groblju se skupio silan svet da mu oda poštu. Bilo je tu njegovih kolega, poštovalaca, ali i oponenata koji su ipak cenili njegovo delo.
Razgovori među prisutnima, bili su, kao i uvek u takvoj prilici, puni pohvala o njegovoj ličnosti.
Dva govornika su se osvrnula na njegov život i delo.
Po završenoj ceremoniji povorka je krenula prema večnoj kući. Iako je običaj da se ide, u pogrebnoj povorci ćutke, na kraju kolone jedan čovek zapitao je drugog:
― Jeste li Vi iz familije? Ili ste možda njegov poštovalac?
― Ne, nisam ni jedno ni drugo. Ja sam penzioner. Kupio sam sveću da je zapalim na grobu pokojnika u znak poštovanja.
― Pa to je neobično lepo. Vi ste neki duševan čovek. U ovim vremenima to je prava retkost.
― Dragi gospodine, ja poštujem sve preminule jer zahvaljujući njima ja opstajem u životu.
― Kako to? Ne razumem.
― Pa lepo, kupim jednu sveću i zapalim je, kako sam već rekao, na grobu pokojnika, a posle sahrane idem na ručak sa ožalošćenima.