PANJ I DRVO

„Ma sve je to lepo“, prekide ga, „ali tvoje drvo nema korenje kakvo ima moj panj. Džabe ti lišće, veverica i ptice.

„Sunce je moje koliko je svačije. Dvorište kao i svako drugo. U njemu imam jedan panj.

Neka te izgled njegov ne vara, jer pod njim ima grane korenja, koje sežu duboko u koru zemlje. Toliko sam ponosan na svoj panj, da ga ne bih menjao ni za šta. A šta ti imaš?“, upita snishodljivo.

„Sunce moje, koliko i svačije. Dvorište, kao i svako drugo, a u njemu jedno drvo. Diše kao sad ti i ja. Zelene mu se listovi i govore šumom već decenijama. Jedna veverica živi u njemu i ptica tu ponekad sleti. Najviše ga volim, jer mi pravi hlad leti.“

„Ma sve je to lepo“, prekide ga, „ali tvoje drvo nema korenje kakvo ima moj panj. Džabe ti lišće, veverica i ptice. Džabe ti njegov hlad i džabe ti njegov šum. Nije lepo sve što može da se vidi i iskoristi“, reče čovek sav ponosan na svoj panj, očekujući dalji razvoj rasprave, ali se iznenadi.

Njegova reč je bila poslednja i osećao se pobednikom zbog toga.