Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

RAZGOVOR O STVARANJU

Nije neobično da ikona, kao i sama crkva, postaju mesto u kojoj čovek nalazi mir, poručuje Radmila Nestorović.

 

Radmila Nestorović, primenjeni umetnik i ikonopisac rođena je 1970. godine u Beogradu, gde se školovala, gde živi i radi.

radmila nestorović

Posle završene srednje škole za industrijsko oblikovanje, diplomirala je na višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti, na smeru za konzervaciju i restauraciju ikona na Odeljenju za istoriju umetnosti Filosofskog Fakulteta u Beogradu. Kao saradnik republičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture učestvovala je u terenskim radovima na zaštiti i čišćenju fresaka u manastirima Žiča, Gračanica i Pećka Patrijaršija i na konzervaciji ikona iz Prizrena, Temišvara, manastira Blagoveštenja rudničkog i Bezdina.

Ikonopis je počela da uči 1991. Najpre kod prof. Milosava Mladenovića na Višoj školi, zatim kod Časlava Colića, kopiste u beogradskoj Galeriji fresaka. Stečena znanja usavršavala je u ikonopisnoj radionici mon. Magdaline u Gračanici i u ateljeu Veronike Đukanović. Od 1995. sa blagoslovom prote Dragomira Ubiparipovića potpuno se posvećuje ikonopisanju. Do danas samostalno izvela dvanaest ikonostasa u Beogradu, Tekiji, Dragovcu, Dubljevićima i u manastirima Lipovcu, Jasenovcu i više stotina pojedinačnih porodičnih i celivajućih ikona.

Među njima se izdvajaju one rađene prvi put, za potrebe kanonizacije novoprojavljenih svetitelja Sv. sveštenomučenika Stanislava, postradalog nad Jadovnom 1941. i Sv. čeških Novomučenika, ubijenih 1942. u logoru Mauthauzen. Od ostalih autorskih ikona pomenućemo prvu ikonu Sv. Mučenice Perside jasenovačke, Predsmrtnog zagrljaja Sv. Platona banjalučkog i Sv. prote Dušana bosanskogradiškog, Oplakivanja Svetog Kneza Lazara i veliku ikonu Presvete Bogorodice Đuniske sa 26 scena koje opisuju nastanak đuniske svetinje i čuda u njoj. Nestorovićeva je član ULUPUDS, sa statusom slobodnog umetnika. Učestvovala na nekoliko samostalnih i grupnih izložbi gde je i nagrađivana.

Kako je teklo Vaše umetničko sazrevanje?

– Umetničko sazrevanje teklo je, rekla bih, uporedo sa mojim sazrevanjem uopšte, posebno sa duhovnom komponentom sazrevanja. Od presudnog značaja bila je od detinjstva nasleđena sklonost ka crtanju i slikanju, podsticana od strane mojih roditelja. Početna znanja koja sam stekla na Višoj školi ticala su se osnovnih pretpostavki za bavljenje ikonopisom, pristupa samom činu ikonopisanja, izboru najplemenitijih materijala u tu svrhu i kasnijeg odgovornog odnosa prema čuvanju i poštovanju ikone. Tu osnovu kasnije sam nadograđivala novim iskustvima u već pomenutim radionicama. Naučila sam tada, za zauvek, da je ikonopis sveto delo, da je bilo kakav nemar apsolutno nedopustiv, bilo kakva proizvoljnost i površnost takođe. Liturgija je postala najlepši i najvažniji događaj u mojoj nedelji. Pomisao da ikona koju ste vi naslikali zaživi kao trajni deo crkvenog prostora, dobije ulogu u životu crkve i vernih za mene je bila neverovatna. Sve ovo o čemu govorim podudaralo se sa intenzivnim studijama istorije umetnosti. Tu sam od profesora Ivana Đorđevića i Gordane Babić Đorđević, na čuvenim seminarima i vežbama, takođe naučila mnogo stvari za zauvek. Pre svega, to da srpsku srednjevekovnu umetnost posmatram kao duhovnu i stilsku celinu, da pojmim međusobne uticaje svih slikarskih disciplina jedne na druge i njihovo uklapanje u sakralni prostor, da koristim odgovarajuću naučnu literaturu, da uočavam promene koje se dešavaju u okviru jednog slikarskog programa, zašto i kako do tih promena dolazi. Već tada se težište mog rada pomera sa likovnosti na sadržaj ikone. Ideja i poruka postaju centralna tema onoga što slikam. Životne okolnosti su mi omogućile da ikonopisanje postane i ostane jedino što radim. Što je još važnije, omogućile su mi da ostanem izvan fokusa i meteža koji oduzima mir. To je bio moj svestan izbor. Umetničko sazrevanje je teklo nekim svojim prirodnim tokom. On se nije izmenio ali je dobio preko potrebni duhovni zamajac i duhovnu podršku posle susreta Preosvećenog vladike Andreja 2013. sa ikonama koje sam radila za ikonostas u crkvi sv. Stefana Dečanskog u Železniku. Bez njegovog blagoslova i podrške moj rad danas ne bi imao raspon kakav ima.

Da li ste se na nekoga ugledali u svom umetničkom razvoju i kome se divite danas?

– Kako da ne! Inače mislim da je razvoj umetnika nemoguć bez ugledanja na svoje prethodnike. S obzirom na to da sam vrlo rano došla u neposredan dodir sa delima naše srednjovekovne umetnosti, moji uzori su postali i do dan danas ostali veliki njeni stvaraoci. Tu pre svega mislim na freskopisca Jovana koji je oslikao crkvu sv. Dimitrija u Pećkoj Patrijaršiji, zatim na slikara Radoslava, tvorca najlepših naših knjižnih minijatura u istoimenom Jevanđelju, a koji se smatra i tvorcem kalenićkog živopisa. Od umetnika iz kasnijih vremena na koje sam se ugledala, na prvo mesto bih stavila opet jednog Jovana, ikonopisca i živopisca, zatim slikare Longina i Georgija Mitrofanovića, koji svi stvaraju u doba obnovljene Patrijaršije, dakle od 1557. do polovine 17. veka. Ponavljam, oni su i danas moji uzori, jer predstavljaju potpune umetnike, zaokruženih i definisanih stremljenja, sa visoko estetizovanim osećajem za pridodavanje pojedinačnog opštem, sasvim uronjeni u naše slikarsko predanje ranijih perioda, a opet, donoseći u novom vremenu svoj lični pečat i prepoznatljivi slikarski rukopis. Moje divljenje danas prevazilazi okvire oblasti kojom se bavim. Poklanjam ga svim ljudima koji istrajavaju u tvorenju dobra, uporno, čime god da sebi obezbeđuju egzistenciju, gde god da se nalaze. Takvih ljudi, srećom ima jako mnogo, ali, naravno, ostaju nevidljivi u svetu zamagljene stvarnosti i koristoljublja.

Može li ikonopisac da traga za inspiracijom izvan strogog kanona?

– Ne samo da može, nego je to i neophodno. Sam izraz „crkveni kanon“ često se danas pogrešno shvata i upotrebljava. Polazi se, iz suštog nepoznavanja, od toga da su „crkveni kanoni“ neke najstrože odrednice koje ustrojavaju slikanje ikona, sputavajući na taj način „slobodu slikarevog izraza“. „Crkveni kanoni“ koje pominjete su zapravo odluke Vaseljenskih sabora, a koje su se odnosile na dogmatsko ustrojstvo Crkve, odnоsno potvrdu dogmata pravoslavne vere. Nijedan od tih kanona nije se bavio finesama likovnog izraza ili stilom slikanja, već isključivo sadržajem koji je na ikoni predstavljen i njegovom saobraznošću, osnovnim Istinama i Dogmatima vere. Ostavljajući baš tu pomenutu slobodu u likovnom izrazu samom ikonopiscu. Zato i imamo kroz istoriju crkvene umenosti takav dinamičan razvoj stilova, visoko razvijene lokalne slikarske škole. Kao što se svako od nas moli Bogu na svoj način, sasvim je opravdano i logično da svako od ikonopisaca vremenom razvije i definiše svoj likovni izraz. Podjednako važna stvar, pored likovnosti, jeste sadržaj jedne ikone. Ne smemo zaboraviti da svetitelji koji su postradali za ikonu, postradali su braneći Istinu koju ona projavljuje u svet, a ne za ovaj ili onaj stil slikanja.

Utisak je da je poslednjih decenija došlo do značajnijeg povećanja interesovanja za ikonu i ikonopis uporedo sa ikonoborstvom antiikoničara?

– Zaista se govori o tom povećanju. Ono je prisutno i u naučnim i u laičkim krugovima. Stičem utisak o njemu iz jednog uskog vidokruga, kao ikonopisac koji se kreće među ljudima sličnih ili sasvim istih interesovanja. Sve češće sam u prilici da radim ikone za ljude koji ih poručuju ne samo u teškoj nevolji ili muci, već iz najradosnijih pobuda, kao izraz blagodarnosti Bogu. Današnje vreme, čini mi se, kao da nije prijatelj čoveka. On je prezasićen svakodnevno vrlo agresivnim optičkim senzacijama, koje zamaraju njegov duh i terorišu sva njegova čula. U tom smislu, nije neobično da ikona, kao i Crkva sama, pozivajući na opštenje sa Istinom i nudeći tu Istinu postaju mesto u kojoj takav čovek nalazi mir. Kada pominjete savremeno ikonoborstvo, rekla bih da mnogo veću opasnost od njega predstavljaju ikone koje lažno svedoče, a koje su se sasvim suptilno umešale u vizuelni prostor Crkve. Mislim ovde na ikone sv. Duha u vidu goluba, nekanonske prikaze sv. Trojice, ikonu Svete Porodice ili Hrista sa jagnjetom na ramenima. Odgovor na ovo pitanje bi bio mnogo iscrpniji nego što nam predviđen.

Bili ste na mnogim terenima u našoj zemlji pa i na Kosovu i Metohiji gde ste učili i zavoleli živopis. Kakvo je to iskustvo za vas?

– To je zaista neprocenjivo iskustvo. Sasvim sigurno moje ikone ne bi danas ovako izgledale da baš tog iskustva nije bilo. Neposredan dodir sa živim delima i spomenicima naše srednjevekovne umetnost i i rad na njihovoj zaštiti duboko su uticali da još više zavolim i ikonopis i Crkvu. Kada ste u prilici da izbliza vidite nasitnije detalje živopisa, boju, sastav maltera, poteze četkice, ne možete a da ne postanete svesni kako je razmišljao tadašnji slikar. Dela velikih majstora, Mihaila i Evtihija, dvorskih slikara kralja Milutina, koja vidimo u Gračanici predstavljaju ne samo za mene enciklopedijski izvor za poznavanje najboljih ikonografskih rešenja, isto tako i slikarstvo u Dečanima i celom kompleksu Pećke Patrijaršije sa četiri crkve iz različitih istorijskih perioda i čuvenom pripratom iz doba Arhiepiskopa Danila u kojoj je obnovljeno slikarstvo u 16. veku. Hoću da kažem da se upravo u tim spomenicima formirao do kraja estetski i duhovni kriterijum koji sam se trudila da zadržim do danas. Stanovanje u kuli zvonari u Patrijaršiji, razgovori sa sada pokojnom mati Fevronijom, učenje u radionici mati Magdaline, neizbrisivo su urezani u moje biće. Boravak u Prizrenu, baš u jesen te teške 1995. i život sa Prizrencima neću nikada zaboraviti. Moji utisci i doživljaji samo su se nadovezali na već, od detinjstva prisutne u meni pojmove Kosova i Metohije. Naime, otac je kao hidrolog i terenac proveo skoro sav svoj radni vek upravo u Peći, Budisavcima, Goraždevcu, Klini, Prizrenu, Mušutištu, Gori. Njegovi susreti sa ljudima tamo, iskustva i doživljaji uvek živo prepričavani, postali su i ostali deo našeg porodičnog narativa. Među svim tim utiscima neizbrisivi su mi bili oni o poštenju, skromnosti, čestitosti našeg sveta, o načinima preživljavanja u surovim uslovima „bratstva i jedinstva“. I već tada kao da sam na neki način pohranila u sebi svest o stradanju kao opštem mestu u istoriji našeg naroda. Kasnije sam, kroz studije posebno, samo potvrđivala početne stavove i nažalost, doživela, kao i cela moja generacija, da to stradanje postane i deo lične stvarnosti.

Kosovo i Metohija je u vaš duhovni svet ušlo i putem literature i stradalnog usuda srpskog naroda na svim prostorima na Balkanu?

– Na moju vezanost za Kosovo i Metohiju posebno su uticali naši pripovedači koji su se na jedan predivan, lirsko-realističan način bavili opisivanjem života našeg naroda na Kosovu, Ibarskom Kolašinu, Metohiji i Staroj Srbiji. Ovde, naravno, mislim pre svega na neprevaziđenog Grigorija Božovića, zatim Anđelka Krstića i na kraju meni najdaržeg Zariju Popovića, po kojem moj mlađi sin i nosi ime. U svim njihovim pripovetkama nalazila sam skoro istovetne utiske o našim ljudima, o časti i poštenju, junaštvu i herojstvu kao najvišim dometima duha čoveka ili žene, starih ili mladih, učitelja ili sveštenika, pastira, udovica, devojaka ili dece. Ikone i crteži sa temom naših svetih Novomučenika, postradalih na prostoru NDH, sasvim su zaokupile moj najintimniji duhovni prostor postajući način da se našim Novomučenicima odužim kako umem i znam. Pitaćete se možda kakve veze imaju Jasenovac ili Jadovno sa Kosovom i Metohijom? Itekako imaju, jer je upravo na Kosovu Polju, 1389. nama dat obrazac i života i smrti, obrazac stradanja. Dat nam je samim Svetim Knezom Lazarom. I stradanje našeg naroda 1941-1945, posebno u NDH, bilo je ispunjenje tog obrasca. Osećam kako se jedna tanka crvena nit, krvava nit, proteže srpskom istorijom, i srpskim prostorima, gde god je ikada živeo moj narod. Ta krvava nit povezuje i skopsku Crnu Goru i Hercegovinu Liku, Slavoniju , Rašku,Bosnu baš sa Kosovom i Metohijom… Ta krvava linija ima, znamo, svoje krajnje utočište i vodi nas njemu, a to je Carstvo Nebesko, Carstvo vaskrslog Hrista.

Autor: Slavica Đukić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: