JUNAK NIČIJEG DOBA
Imala sam problem sa njim, nisam znala šta da radim, da li da ga premestim u neku drugu priču, da mu dodelim neki dobar posao, tragičnu ljubav ili velike misli.
Pre par godina nisam znala šta da uradim, pa sam ga ubila.
Bio je bled i plav, voleo je da obilazi mršavim prstima po rubovima šolje ispunjene crnom kafom koja je uvek ostajala nepopijena jer bi zaboravljao na nju i više je nije želeo kada bi je hladnu pronašao na podu pored kreveta.
Već krajem septembra pipao je radijatore i pitao se zašto grejanje još uvek nije počelo pa bi oblačio po dva džempera i maštao o selidbi negde blizu ekvatora.
Nisam volela način na koji dodiruje kosu kada je nervozan, ni kako se smeje kada pronađe dve iste čarape, mrzela sam njegov strah od klima uređaja i legionarske bolesti i prezirala sam rolne toalet papira okrenute na pogrešnu stranu na onom metalnom čudu pored WS šolje koje je uvek tako postavljao.
Često je govorio kako voli Lorku i da mu je bilo žao što su ga ubili kao životinju pa mu ni grob nikada nije pronađen, sigurno zato što je bio peder, trebalo je da sačeka sa rođenjem samo još par decenija i sve bi bilo u redu.
Gledala sam ga kako preskače doručak, dolazi kući negde oko sedam uveče, jede viršle ne guleći ih dok gleda u mrve na podu kuhinje i priseća se epidemije malih boginja pokušavajući da se seti da li mu je temperatura bila previsoka i šta ako je sada sterilan.
Imala sam problem sa njim, nisam znala šta da radim, da li da ga premestim u neku drugu priču, da mu dodelim neki dobar posao, tragičnu ljubav ili velike misli, pa kako ni u čemu od toga nisam uspela, samo sam sela i čekala da vidim šta će uraditi.
I to se konačno desilo.
Uzeo je list papira i napisao: „Ako i znam pute, nikada neću stići u Kordobu“, i nakon toga je samo ispao kroz prozor.