Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

FAKTORI GENA I OKRUŽENJA

Zašto starimo? Ima nekoliko teorija i one se sve prepliću i dele se na dva tipa – one koje krive genetiku i one koje krive uslove života.

 

Starenje počinje nakon što plodnost kod ljudi počne da opada. Sa aspekta evolucije, vrednost života posle reprodukcije je nula. Dakle, vrstu su produžavali oni koji su živeli da rode decu, prenesu im gene i podignu ih do samostalnosti, ali šta se posle dešavalo sa tim ljudima, prirodu nije bilo briga. E sad, pošto nam deca u poslednje vreme sazrevaju oko 30-te godine, možda se priroda predomisli pa nas pusti da poživimo dok nejač ne stane na svoje noge.

starimo

Zašto starimo? Ima nekoliko teorija i one se sve prepliću i dele se na dva tipa – one koje krive genetiku i one koje krive uslove života. Kada je u pitanju dugovečnost, teško je odvojiti genetske faktore i faktore okruženja jer se može očekivati da roditelji koji žive dugo, osim gena, svojoj deci prenose i svoje životne navike kroz vaspitavanje.

  1. Mitohondrijalna teorija starenja govori o tome da se sa starenjem smanjuje broj mitohodrija, a to su ćelijske termoelektrane, odnosno segmenti ćelije koji su zaduženi za dobijanje energije. Kako starimo, broj mitohondrija opada, ćelije dobijaju manje energije i onda polako započinje odumiranje. Istraživanja na stogodišnjacima su pokazala da se dugovečnost više nasleđuje od majke nego od oca. I kad to uzmemo u obzir, ova teorija ima smisla jer i mitohondrije nasleđujemo od majke. Naime, kada dođe do oplodnje, spermatozoid donosi svoje mitohondrije, kao i jajna ćelija, ali se jedan moćni mehanizam koji je kao bogomoljka unutar jajne ćelije odmah obračuna sa očevim mitohodrijama, da ne kažem pojede ih i embrion zadrži samo majčinske mitohodrije.
  2. Peri-deri teorije starenja– Doktor Denham Harman je 1954. godine prvi izneo tezu da je starenje uzrokovano dejstvom slobodnih radikala. Prostije rečeno, dr Harman je tvrdio da se tokom dobijanja energije u ćelijama oslobađaju izvesni neželjeni proizvodi tih reakcija koji uzrokuju oštećenje ćelija i na kraju smrt. U početku su ga ismevali, ali se kasnije pokazalo da je dr Harman bio u pravu bar delom. Te materije su slobodni radikali i oni oštećuju ćelije, a mitohondrije su prve na udaru. Što više mitohondrije rade, više se oštećuju i na kraju se izobličavaju. Kada su zdrave, one su duguljaste, zatim se uz oštećenje uvijaju i dobijaju đevrek oblik i na kraju od njih ostaje samo mrlja. Interesantno je to što izgleda da je priroda uredila da nasleđujemo mitohodrije od majke jer su one očuvanije od očevih mitohodrija. Jajne ćelije se stvaraju u jajnicima žene pre nego što se ona rodi. Dakle, dok je još u stomaku bake, u jajnicima žene se formiraju jajne ćelije koje će dati genetiku njenom detetu. I te jajne ćelije tako stoje i čekaju trenutak za oplodnju, dakle uopšte ne koriste svoje termoelektrane, tj. mitohondrije, nego ih štede. A spermatozoidima je za razliku od jajnih ćelija potrebno mnogo više energije za odlučujuću trku i naravno, kod njih te mitohondrije odnosno termoelektrane rade punom parom. Tako da kada dođe do oplodnje, mitohodrije spermatozoida su poprilično oštećene slobodnim radikalima koji su se nakupili od rada i priroda je uredila da očeve mitohondrije mašinerija jajne ćelije odmah uništi. I onda dete nasleđuje mitohondrije majke, odnosno njene termoelektrane. Kad govorimo o energiji i starenju treba razmotriti i mozak . Naime, mozak je samo 2% ljudske mase (mada kod gojaznih i dosta manje), a troši čak 25% energije koju troši telo na funkcionisanje. To znači da je mozak deo tela gde se nalazi mnogo ovih termoelektrana i one su na udaru slobodnih radikala, pa je i sam mozak organ koji mnogo strada pri starenju. U mozgu nisu svi delovi jednako aktivni, postoje delovi koji su bogatiji mitohondrijama i energetski zahtevniji i oni koji su manje energetski zahtevni. I tako se dešava da kako starimo prvo stare oni energetski zahtevni delovi mozga jer im stradaju termoelektrane zbog previše rada i nakupljanja slobodnih radikala. Tako na primer, Parkinsonova bolest nastaje kad se javi problem u delu mozga koji je veoma aktivan i u kome se nalazi čak dva miliona mitohodrija i svakog minuta se stvori 20 novih kao zamena.
  3. Teorije koje podržavaju genetski programirano starenje. Naime, prema ovim teorijama u jednom momentu koji je predviđen genima dođe do kolapsa imunog sistema koji popravlja, brani i održava naše telo ili, po drugoj teoriji, dođe do toga da hormoni zakažu. Možda ste čuli da postoje ljudi koji imaju progeriju ili Hačins Žilfordov sindrom, koji ubrzano stare, te im je životni vek do 20 godina. Ima i drugih urođenih bolesti koje ubrzavaju starenje, kao Vernerov sindrom, a Vernerov sindrom je vezan i za prethodnu teoriju jer se kod ovih ljudi prevremeno starenje javlja kao posledica toga što organizam ima smanjenu sposobnost da se brani od slobodnih radikala.
  4. Teorije koje zagovaraju dužinu telomere kao glavni faktor. Dužina telomera koje se nalaze na krajevima hromozoma se skraćuje sa svakom ćelijskom deobom. Hromozome možemo da zamislimo kao pertle, a telomere možemo zamisliti kao plastično ojačanje na krajevima pertli. Svaki put kada se ćelija razmnoži, taj plastični omotač se pomalo okrnji i na kraju se pertla raspadne. Dužina tog plastičnog štitnika koji se zove telomera je ono što ograničava razmnožavanje ćelija, a time ograničava i naš životni vek. Nekad se verovalo da ćelije mogu da se razmnožavaju u nedogled, ali danas znamo da postoji tzv. Hejflikov limit, a to znači da svaka normalna ćelija može da se razmnoži do najviše 60 ili 70 puta pre nego što odumre ili ne uđe u senescenciju. Postoje i ćelije za koje ovaj limit ne važi, a to su ćelije raka. One mogu da se razmnožavaju u nedogled.

Šta se dešava kad ćelija više ne može da se razmnožava? Senescencija ćelija je najjednostavnije rečeno pretvaranje ćelija u zombi ćelije koje više nemaju funkciju, ne razmnožavaju se, samo postoje. Zašto ćelije posle nekog vremena postaju zombi ćelije? Zato što se njihov genetski materijal previše ošteti zbog raznih štetnih faktora pa ako bi nastavile takve da se razmnožavaju, nastao bi rak. Tako da je senescencija ili zombiranje ćelija zapravo način da se organizam brani od raka. Ali, nažalost, senescentne ćelije luče izvesne materije koje su poznate kao faktori zapaljenja pa time doprinose sistemskom zapaljenju ili. u prevodu. kardiovaskularnim bolestima.

prof. dr Svetlana Stanišić, dr stomatologije, dr nauka fizičke hemije, Univerzitet Singidunum

https://www.youtube.com/channel/UCXFcJJONZ2HrDet_zjV9elg

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: