DOZVOLJENO JE PLAKATI ZA TUĐIM PSOM
Pogledala sam je i zaustila da kažem: „U redu je, dozvoljeno je plakati za tuđim psom“. Nisam rekla ništa. Plakala sam sa njom.
Kao mladi bračni par dobili smo psa, džukca, mešanca koji je jednog zimskog popodneva odlučio da nam da sebe na poklon.
Onako, bez računa, po sopstvenoj potrebi i želji, prepoznao je u nama vlasnike iako smo mu uporno objašnjavali da ne želimo psa. Probali smo da ga oteramo, ali odlučio je da ne prihvati odbijanje. Takav je to pas bio. Čekao je ispred kuće, odlazio sa nama, sa nama se vraćao.
Prijatelji su već počeli da postavljaju pitanja, nije bilo druge, morali smo da počnemo da ga predstavljamo kao svog psa. Dali smo mu smešno ime, pas nas je voleo, mi smo ga voleli. Ko je mogao da predvidi da ćemo ga toliko zavoleti!? Čula sam do tada da je moguće mnogo i iskreno voleti psa i da je pas najvernija životinja-prijatelj, ali sam prema tome imala izvesnu rezervu, kao i prema svim klišeima.
Pas je rastao i odrastao, plodio druge pse na koje je nailazio. Bilo je teško osloboditi se navike lutalaštva. Nismo mu branili ništa: ni lutanja, ni buve koje je redovno donosio, jer se svakog dana pokajnički pitomo vraćao.
A onda smo primetili da ne dolazi po nekoliko dana. Nismo znali kuda ide, no vraćao se sit i zadovoljan. Sve dok se jednog dana na vratima nije pojavila uplakana sredovečna žena. Otvorili smo. Žena je jedva dolazila do daha od neutešnih suza. Rekla je da je iz komšiluka, na ulicu od naše i da je Konana pregazio kamion, na njene oči. Ja sam briznula u plač. Veljko je samo hteo da ode po njega.
Tek tada shvatila sam kuda je odlazio naš pas i činilo mi se da je na trenutak, bizarno, tugu zamenila ljubomora zbog pasje izdaje. Žena je bila očajna, a najteže joj je bilo što je osvedočila smrti koju nije mogla da spreči. Pogledala sam je i zaustila da kažem: „U redu je, dozvoljeno je plakati za tuđim psom“.
Nisam rekla ništa. Plakala sam sa njom.