SVETLOST DANA

Jedna mlada dama kratko je odmahnula rukom kada su prošli staricu. Kao da želi da otera upravo viđeni prizor iz svog uma.

Žena u ljubičastoj haljini podiže fotaparat. Pravi desetak snimaka i spušta ga nazad u krilo, ne baš zadovoljna svojim učinkom.

„Ljudski odradiš svoj posao?“, pita njen sagovornik.

„A, da… Da!“, kaže ona. „Čekaj!“

Majušna, grbava starica prolazi ulicom. Kolena su joj povijena i leđa, sa jezivom džombom po sredini kičme, nagnuta na dole. Oslanja se o štap i pred sobom vidi jedino pločnik kojim gazi. Drugom rukom, uporno vuče veliku torbu, do pola napunjenu povrćem. Vraća se sa pijace, posle ne baš uspešne prodaje.

Onemoćala u telu, još uvek u duši nosi poriv koji je nagoni na rad. Želju da bude korisna, barem sebi samoj, ako nikome drugom. I da se ne predaje. Sve do groba.

Grupa mladih, otmenih muškaraca i žena ide za njom, odlučno, sa beskrupuloznim stavom u očima. Sustižu je i, na nekoliko sekundi, starica se nađe između njih. Trenutak koji je ovekovečen. Trenutak koji se urezao u nečije oči. I to će biti dovoljno da se i u druge oči ureže.

Jedna mlada dama kratko je odmahnula rukom kada su prošli staricu. Kao da želi da otera upravo viđeni prizor iz svog uma.

Čobane, vrati se,….,

zapevao je mladi poslovni čovek iz njene grupe…

Žena u ljubičastom ustaje, trči napred i nastavlja da fotografiše. Čas staricu, čas grupu koja se, nepokolebljivo verujući u svoju superiornost, udaljava…

Vraća se u gomilu srećnog, opuštenog sveta, ukrcanu u baštu Srce na dar kafea, što bezbrižno plovi niz talasavi ćeret koji se razliva šetalištem. Spušta fotoaparat na sto. Ponovo se smešta u trščanu stolicu, poglêdâ svog sagovornika i uzdiše.

„Nemaš pojma koliko se plašim ljudi“, kaže, još nesvesna da će se jednog dana i nje same neko uplašiti.