BUMPIN’ ON SUNSET
Na gramofonu je svirao džez. Leto je bivalo sve toplije, a onda sve hladnije. Jaramiju se učinilo da ta svežina prodire kroz njegova prsa, no znao je da oni uvek poštuju dogovor.
Tog leta Jaramiju se savana činila nikad prostranijom. Sunce je padalo po njemu. Hodao je kroz spaljenu travu bosim nogama, a ona ga je milo grepkala po već neznatnim ožiljcima.
Pod rukom je nosio gramofon.
Ušao je u kolibu i skoro da je uzviknuo po zdrav. No, shvatio je da za tim još nema potrebe. Stigao je prvi.
Činilo mu se da vazduh unutra miriše isto kao pre nešto više od pola veka, samo sa malo truleži. Dok čeka, rešio je da se pozabavi kućom.
Vazduh je postajao hladniji. Na gramofonu je svirao džez.
Tog leta Jaramiju su antilope izgledale nikad brže. Nekoliko puta je poželeo da pođe za njima, da udahne celu ravnicu, ali, bojao se, odlutao bi daleko i oni bi mogli otići uvereni da on nikada nije ni svraćao kući. Zato je u sumrak sedeo na pragu i deljao figurice od drveta.
Nekoliko puta mu se učinilo da ih vidi kako dolaze naspram gorućeg afričkog sunca. Ipak, to se samo tugaljivo svetlo savanskog sutona poigravalo sa njegovim čežnjivim očima.
Na gramofonu je svirao džez.
Leto je bivalo sve toplije, a onda sve hladnije. Jaramiju se učinilo da ta svežina prodire kroz njegova prsa, no znao je da oni uvek poštuju dogovor. A ovaj je bio star nešto više od pola veka.
Zemlja je mirisala mnogo bolje nego što se sećao i to ga je ostavljalo bez daha dok mu je srce ubrzano lupalo, čini se, u ritmu bubnjeva iz prošlosti.
Tog leta, u osvit dvadesetog veka, Jarami je bio jedini koji je prešao prag te kolibe. Međutim, dogovorili su se da će se sresti ovde i on nije previše brinuo. Zato je još dugo sedeo na pragu sa savanom u plućima i požarom afričkog sutona u očima.
A na gramofonu je svirao džez.