INTERVJU
U kulturnoj topografiji svakog naroda postoje mesta dubokog ushićenja i poštovanja, mesta koja zrače posebno snažnom misaonom energijom. Kod Srba takvo mesto je Kosovo, kaže istoričar i akademik dr Slavenko Terzić.
Istoričar, akademik dr Slavenko Terzić održao je nedavno javno predavanje na temu „Istorijski smisao kosovske ideje“ uz konstataciju da nametanje lažnog identiteta, takozvanog kosovskog, nije od juče.
Kojim istorijskim činjenicama branite smisao kosovske ideje i da li to dopire do međunarodnih diplomatskih krugova?
– Počeo bih od kraja Vašeg pitanja – da li dopire do međunarodnih krugova? Bojim se – slabo! Danas malo ima diplomata sa širokim interesovanjima i znanjima, kao što je nekada bilo. Oni se sve više, naročito zapadni, pretvaraju u obične činovnike koji slede propagandne klišee svojih vlada. A što se tiče kosovske ideje ponoviću ukratko ono što sam ranije već izneo. U kulturnoj topografiji svakog naroda postoje mesta dubokog ushićenja i poštovanja, mesta koja zrače posebno snažnom misaonom energijom. Kod Srba takvo mesto je Kosovo, kao reč simbol istorijske kulture srpske nacije: kosovske teme i kosovski mitovi predstavljali su vekovima srž srpske nacionalne i društvene svesti. Nema ni jednog značajnijeg srpskog pisca ili umetnika uopšte, koji se nije ogledao u kosovskim temama – dramom, epom, pesmom, romanom, slikom ili na drugi način. Od Zaharija Orfelina u 18. veku i njegove pesme Plač Serbiji, pa do Desanke Maksimović, Ljubomira Simovića i Matije Bećkovića. Podsetiću i na Njegoševu Obilića medalju (1847), Vidovdanski hram Ivana Meštrovića, ili na studije čuvenog heleniste Miloša Đurića Vidovdanska etika i Smrt majke Jugovića. A da ne govorim o raznim vidovima narodne tradicije. Slušajući svoga dedu, u najranijem detinjstvu, mislio sam da je Šar-planina tu negde, iznad naše kuće. I zato se, naročito u naše dane, treba više podsećati smisla kosovske ideje o kome pišu naši veliki preci. Diplomata Svetislav Simić koji je dosta pisao o Staroj Srbiji kaže: „Bez Kosova srpstvu nema ujedinjenja, jer mu je ono prirodna baza, na kojoj je ponikla misao o njemu“.
Delu svetske javnosti nametnuta je ideja da su Srbi Albancima otimali i preinačivali svetinje… Kada su svetski moćnici videli da se pokreće lavina povlačenja priznanja samoproglašenog Kosova, pritisci na Srbiju su intenzivirani. Kako istorijske činjenice doprinese obaranju te ideje?
– Takve tvrdnje su toliko besmislene da čovek ponekad pomisli da se njima ne treba ni baviti uopšte. Ali, nažalost, agresivnom propagandom u svetskoj javnosti se pokušava po svaku cenu nametnuti takav falsifikat. I on ima podršku onih krugova koji nastoje da okupaciji Kosova i Metohije daju legitimitet i što dublje utemeljenje. Mnoštvo istorijskih izvora potvrđuje da su Kosovo i Metohija kao središnja oblast Stare Srbije bili najgušće naseljeni delovi srpskih zemalja, oblasti ne samo najjače demografske nego i najjače kulturne snage. Upravo to dokazuje sjajno srpsko kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji kao svedočanstvo razvijenog srpskog društva srednjeg veka, cele jedne civilizacije čiji uspon su prekinula osmanska osvajanja. Islamska kulturna baština ka Kosovu i Metohiji pripada osmaskom nasleđu, a ne albanskom, jer Albanci u masama dolaze na ovaj prostor tek od kraja 17. veka, uglavnom kao katolici koji vrlo brzo primaju islam. Treba pogledati izveštaje vatikanskih biskupa i nadbiskupa. Ali za razliku od Albanaca južno od reke Škumbe, ili onih obrazovanijih u Carigradu, doseljenici na Kosovo i Metohiju nosioci su agresivnog plemenskog načina života: oni ne biraju sredstva da dođu do plodne zemlje i tuđe imovine, postaju naročito u 19. veku udarna pesnica otpora bilo kakvim reformama osmanskog društva i njihovi spomenici mogu biti pre svega masivne tvrde kule sa puškarnicama.
Kosovski boj je moralna pobeda
– Stojan Novaković je ovako video smisao Kosovske bitke 1389: „Kosovski boj Srbi su materijalno izgubili, ali je duhovnom životu srpskog naroda kosovski boj moralna pobeda, silnija, trajnija i rodnija nego mnoge prave materijalne pobede“. A Vasa Stajić šalje veliku istorijsku poruku koja i danas životno zvuči: „I kad osvajači zarobe telo jednoga naroda, dušu neka čuva, nju samo neka ne izgubi. Sve dotle je živo carstvo dokle ga narod čuva u svojoj duši, dokle ga se ne odreče“ – rekao nam je dr Slavenko Terzić.
Iz oblasti istraživanja – istorija srpskog naroda u 19. veku, istorija Balkana i velike sile – objavili ste 2012. knjigu „Stara Srbija (19. i 20. vek)“. Analogno dešavanjima na Kosovu i Metohiji svih ovih godina, a i ovih dana, napadima na Srbe, upadima u njihove kuće i poslovne prostore, šta se promenilo od 19. veka do danas u odnosima Albanaca prema srpskom stanovništvu?
– Podnaslov moje knjige koju ste pomenuli glasi „Drama jedne civilizacije“. On izražava suštinu cele knjige i paradoksalno je, ali ništa se nije promenilo od 19. veka do danas u pogledu njihovog odnosa prema Srbima. Jedino se promenilo to što se danas ta nasilja zamagljuju propagandnim pričama o „multietničkom i multikulturnom“ „Kosovu“, ljudskim pravima i slobodama i tome slično. Zapravo, mogla bi se i danas ponoviti samo jedna beleška ruskog cara Aleksandra III na izveštaju ruskog vicekonzula iz Prizrena, osamdesetih godina 19. veka, o stalnim nasiljima nad pravoslavnim Srbima: „Sve jedno te isto bez kraja“.
Sve u vezi ukrajinske krize izgleda komplikovano kada se posmatra šta se događa na svetskom planu u pogledu migracija, energenata, hrane, ekonomskih, političkih i diplomatskih međudržavnih odnosa. Kako ukrajinska kriza može uticati na kosovsko pitanje?
– Ukrajinska kriza utiče direktno ili indirektno na celu Evropu pa i ceo svet, a razume se i na prilike na Balkanu. Već danas se zapaža da se predstavnici privremenih institucija u Prištini predstavljaju kao glavni «branioci» od «ruske agresije» i «ruskog malignog uticaja». Njima se kao takvima, očigledno, doprema oružje i pruža druga logistička podrška. To može dodatno dramatizovati situaciju u ovom delu Srbije, tim pre što se Srbi propagandno u zapadnom javnom mnjenju predstavljaju kao „produžena ruka Rusije“. Gledano u tim okvirima, naročito iz ugla NATO-a, stvari mogu poprimiti još dramatičniije vidove.
Dominacija Albanaca zasnovana na nasilju nelegitimna
– O etničkom čišćenju ovog dela Srbije od strane lokalnih Albanaca tokom poslednja dva veka postoji ogromna arhivska građa ne samo domaća nego i strana – u arhivima u Beču, Parizu, Londonu, Rimu, Moskvi, Sankt Peterburgu, Istanbulu i Ankari. Mali deo toga je objavljen. Naša krivica je u tome što nismo pristupili sistematičnom objavljivanju ove građe kako bi se osvetlila stvarna pozadina zbivanja na Kosovu i Metohiji. U tom slučaju bi se najbolje shvatilo da je do potpune dominacije albanske manjine u ovom delu Srbije došlo raznim vidovima etničkog čišćenja zasnovanog na bezbrojnim nasiljima i direktnim zločinima. Stanje stvoreno tim načinima se ni u kom smislu ne može prihvatiti ne samo pravednim nego i legitimnim u bilo kom smislu – kaže dr Slavenko Terzić.
Ko su Albanci na Kosovu i Metohiji i odakle potiču?
– Današnji albanski nacionalni pokret i projekat Velike Albanije se u osnovi zasnivaju na dvema glavnim idejama – panilirizmu i panislamizmu. Nemački istoričar Peter Bartl je u svojoj knjizi Albanci – od srednjeg veka do danas (objavljenoj u Minhenu 1995) istakao sledeće: «Slika koju albanska nauka stvara o sopstvenoj ranoj istoriji je pojednostavljena, nekritička i iskonstruisana. Jezičkih dokaza o ilirsko-albanskoj srodnosti gotovo da i nema». Nemački istoričar starije generacije Georg Štatmiler ističe da oblast Arbanon koja se pominje u 11. veku (i predstavlja prvi pomen Arbanasa) obuhvata dolinu reke Škumbe, obe strane reke Mat, Kroju i još nekoliko susednih krajeva. On na više mesta ističe da je oblast reke Mat po svojoj prirodnoj zatvorenosti «reliktna oblast» Albanaca i da «praalbansku reliktnu oblast ne treba tražiti u Staroj Srbiji». Neki autori, kao na primer francuski konzul u Janjini Pukvilj, ističu da Albanci nisu autohtono stanovništvo i da su u ranom srednjem veku došli sa prostora kavkaske Albanije. Većina naučnika smatra da se ne može govoriti o Albancima kao direktnim i neposrednim naslednicima Ilira ili Dardanaca. Srpski arheolog Milutin Garašanin smatra da su Albanci u suštini nova etnička formacija nastala u prvim vekovima srednjeg veka, na starobalkanskim osnovama, mešavinom različitih elemenata starih paleobalkanskih supstrata – ilirskih, dakomizijskih (dardanskih) i tračkih.
Da li se zna koliko je Srba prognano sa Kosova i Metohije od 19. veka do danas i šta ih ipak održava na ovoj svetoj zemlji?
– Što se tiče proterivanja Srba iz ovog dela Stare Srbije teško je odrediti precizno brojku proteranih, a svakako da je ona vrlo velika. Prvi veliki talas proterivanja teče tokom celog 19. veka, naročito u periodu od Berlinskog kongresa do oslobođenja 1912. godine. Drugi talas teče tokom Drugog svetskog rata, nakon nacističko-fašističke okupacije i pripajanja najvećeg dela Kosova i Metohije fašističkoj Velikoj Albaniji. Treći veliki talas proterivanja, što je apsurdno, teče od 1945. do početka devedesetih godina, naročito izražen tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. I četvrti talas kao što je poznato nastupa posle NATO agresije 1999. godine i traje do danas.
Autor: Slavica Đukić
Izvor: Jedinstvo