SVE SE MOŽE KAD SE HOĆE

Kada smo, poput panonskog mornara, imali „izuzetan peh“ da u novi milenijum uđemo bez mora, okrenuli smo se potpuno našem pravoslavnom, grčkom moru, kao osvedočeni „paradajz-turisti“.

 

Evidentna je opsednutost našeg naroda morem. Mada je neki pametnjaković još davno izrekao da je to samo voda, more nas neodoljivo privlači i odmor nam je bez njega nazamisliv.

sve se može

Sve je to valjda krenulo još sa Dušanovim carstvom, kada je Srbija izlazila čak na tri mora. Do nama danas omiljenog Halkidikija moglo se tada doći bez zadržavanja i maltretiranja po suncu na graničnim prelazima. Dušanove velmože su tako bez carine donosili ženama bunde iz Paralije!

Idilična slika Srba na obalama tri mora prekinuta je raspadom Dušanovog carstva. Tek 600 godina kasnije ponovo smo se dokopali mora, kada smo za Jadran govorili „naše more“ i vikali „Trst je naš“ kako bi ga i proširili.

Kada smo, poput panonskog mornara, imali „izuzetan peh“ da u novi milenijum uđemo bez mora, okrenuli smo se potpuno našem pravoslavnom, grčkom moru, kao osvedočeni „paradajz-turisti“. Kako su nam džepovi postajali sve plići, uz nas su put Grčke kretali i džakovi krompira, luka, gajbe paradajza, voća, kartoni ulja i pića. Angažovanje skupih kamiona sa prikolicama za transport sve većih količina ove robe ozbiljno je zapretilo našem osiromašenom narodu da će opet ostati bez mora. Primamljive ponude Solunske regije i Halkidikija sa „tri prsta“, kućni budžet je uglavnom svodio na „srednji prst“!

Rešenje alarmantnog stanja je pronađeno u korišćenju vodenog saobraćaja kao najjevtinijeg oblika transporta.

U rekordnom roku izgrađen je kanal kojim je Morava povezana sa Egejom! Roba je krenula baržama za prevoz rasutog tereta. One su se u Makedoniji dodatno punile povrćem i voćem, kako bi ih kasnije pod maslinama naši dokoni turisti pretvarali u ajvare, pinđure, turšiju, slatka, džemove, rakiju.

Sve se može kad se hoće!