KOSMIČKA MUDROST

Ona se okretala u svom ritmu. Ona se pravila glupa i sve nas je nadživela. Pogledala sam u oči. U lažne oči koje su visile kao amajlije.

Sedim za stolom. Podne je. Vedro nebo prekriveno je prozirnim velom i polako se svlači. Zgrade su obasjane blještavom svetlošću sunca.

Osećala sam se zaluđeno. Smisao života se slutio u blizini, a ipak se skrivao iza senki i unutar susednih zgrada. Misterija će uvek postojati.

Saksije na prozoru su uredno raspoređene; ima ih pet, kao pet kineskih elemenata. Zelena keramička žaba rugala se gostima. Rugala se neznalicama.

Mudrost je uključivala i to da zbuniš nekoga. Mudrost je bolna i može drugima da naškodi… naročito kada istinu pogledaju u oči. A život je nastavio da kruži; i planeta je nastavila da se okreće kao da je ne dotiču naši nesporazumi… nije zastala na tren, nije se osvrnula na pogrešnu stranu, nije trčala niz vasionu, nije je uplašio ni jedan asteroid, ni jedan satelit.

Ona se okretala u svom ritmu. Ona se pravila glupa i sve nas je nadživela. Pogledala sam u oči. U lažne oči koje su visile kao amajlije.

Sunce je obasjavalo moj radni sto. Obasjavalo je i te amajlije. Visile su preda mnom kao da me opominju. Podsećaju me da proverim svoju savest.