RIBOLOVAČKI RAZGOVORI
To mi je bio siguran znak da ni kod njega riba ne trza jer, u protivnom, niko ga ne bi odvojio od udica…
Polako se razdanjuje i, bez najave i ostalog foliranja, mene i mog dobrog druga Stevu, dobrodržećeg šezdesetpetogodišnjaka, taze penzionera, letnje jutro zatiče nedaleko od Кucure, na kanalu Dunav-Tisa-Dunav.
Poranili smo jer treba zauzeti dobra mesta, kojih i nema tako mnogo. Sem toga, pecarošima je dobro poznato da riba, ako je ima, najbolje radi u ranu zoru. Uosatolom, kad sunce pripeče i nije baš neko zadovoljstvo sedeti na vrućinčini. I, kako se to već ustaljeno radi, prvo smo, kako mi pecaroši kažemo, malo posolili, tj. nabacali primamu na mesta gde ćemo zabacivati udice. Onda smo raspakovali teleskope i ostalu skalameriju, a od pribora nema čega nema, pa pozabacivali udice. Naravno, da ritual ne bi bio kompletan, ako ne bi smo drmnuli po par gutljaja domaće rakije.
U mojoj torbi sa priborom uvek je morala biti zaliha lozovače, pošto imam pedesetak čokota loze, a Stevo je obično donosio jabukovaču. On živi sam, pošto mu je supruga preminula pre par godina, a deca se skućila u inostranstvu: sin u Australiji, a ćerka u Кanadi. Na njegovu sreću, spretan je u kuhinji, odnosno ume, za razliku od mene, sam sebi i da skuva i da ispeče sve što treba.
Sedimo mi tako, svako sam sa sobom, pošto smo razdvojeni trskom i vrbakom, zagledani u pozabacivane teleskope, koji ovog jutra miruju kao ukopani. Bar vetrić da pirne, da ih malo zanjiše. Jer, ako se uzme u obzir da su ribolovne vode po Vojvodini u zadnjih desetak godina bukvalno devastirane, nade na neki ulov i nisu velike. Na vodu više izlazimo iz navike i želje da budemo u prirodi, nego zbog šanse na ulov. Ali, što ono kažu, nada poslednja umire.
Posle par sati uzaludnog dežuranja uz nepomične teleskope, vidim da je Stevo krenuo ka meni. To mi je bio siguran znak da ni kod njega riba ne trza jer, u protivnom, niko ga ne bi odvojio od udica. Prilazi on, i onako, reda radi, priupita:
– Ima li šta?
– Ima, kao i kod tebe, – odgovaram mu ja.
– Možda će kasnije, kad se voda ugreje – veli on.
– Oće, oće, kad na vrbi rodi grožđe, – kažem, čisto da bih nešto odgovorio.
– E, moram nešto da ti kažem: ja žene, definitivno, ne razumem.
– Teško je razumeti i svoju, a kamo li tuđe?
– Ma ti se zezaš. Ja ti ozbiljno kažem.
– A ko ih razume? Žena ti je knjiga koju, koliko god da čitaš, moraš iznova listati. I čim se više budeš trudio, manje ćeš ih razumeti. Zato, pusti brigu na veselje.
Stevo ućuta. Vidim da ga nešto muči, ali ga puštam da formuliše svoju muku u ispovest ili u pitanje, pa ćemo to raspraviti, mada ni ja nisam neki savetnik od koristi. Obično svaku muku obrnem na šalu, pa kad se slegne, pokušavam da nađem rešenje.
Ćuti Stevo, ćutim i ja, puštam ga da odreši vreću, tj. da počne da priča šta ga muči, šta ga je snašlo. Кako Stevo po prirodi nije bio rečit, pa ga još neka muka pritisla, morao sam da mu pripomognem.
– I kažeš, sa ženama muka, a bez žena još veća?
Stevo se trže iz razmišljanja.
– Da, da… Šta kažeš? Ma nisam ja to rekao.
– Pa nešto si rekao, žene si spominjao, a to je dovoljno da čovek shvati da imaš problema.
– Кoji problemi? O kakvim problemima pričaš? Ja sam samo rekao da ne razumem žene, pa sam mislio da mi ti, kao neki stručnjak, ponešto razjasniš. Sve mi se čini da one jedno pričaju, drugo misle, a treće rade.
– Ti si, Steviša, pobrkao pojmove. To što si rekao je opis za političare, a žene misle ono što govore, samo je njihov govor drugačiji, pa moraš da ga razumeš, jer ako ti treba prevodilac, onda si obrao bostan. Ima da te vodaju bosog po trnju, žednog pored vode, gladnog pored pekare… U tvom slučaju, moj ti je savet, iz prve ruke, bez bilo kakvog upuštanja u konkretnu problematiku, vrlo jednostavan, a to je da se kloniš žena, pa nećeš imati problema.
– Jes, lako jeto reći, ali šta ako…
– I bre Stevo, ti si ga baš zagoreo. Istini za volju, izbor ti i nije veliki: ili uhvati đavola za rogove, pa onda počinji pregovore, ili se pusti niz maticu. A dalje će sve ići svojim tokom.