STRANCI
Danas ne umem više da govorim s njom. Slutim da se od umora preobrazila u one žene koje ćute i umiru i pristaju da umirući igraju.
Bile smo umorne. Imale smo 19 godina.
Zamamni pogled koji kao da obećava strašne tajne, zapravo je bio pogled borca koji je preživeo rat, ne pobedio, samo preživeo, borca koji gleda u pustoš dana o kojima zna sve a ipak mora da ih živi.
Stalno su nam tražili još. Krile smo se u njihovim rukama koje su nas istovremeno čuvale i ubijale.
Dva davljenika su čuvala vazduh jedan drugom.
Moć vlastitih tela nismo osetile, ni prepoznale, um nam je krvario iz dana u dan, od te krvi što
nam je maglila pogled nismo videle ništa.
Išle smo za mirisima, za svetlom, ne mareći kuda to vodi. I svaki put smo davale sve za trenutak zanosa. Od naše kože, kose, ništa se nije videlo. Bile smo trpeljivi zatočenici svojih mladih tela, bojeći se nesklada koji će rasparčati očekivanu stvarnost ako progovorimo.
Tražile smo ruke u kojima ćemo skončati. Nismo znale šta tražimo. Naše potrebe bile su poništene životom u kome nikada nije bilo dovoljno mesta za nas.
Umor se krio, umor pod veđama, u tom sjaju, iskričavosti, samo umor.
Danas ne umem više da govorim s njom. Slutim da se od umora preobrazila u one žene koje ćute i umiru i pristaju da umirući igraju. Mrtva me traži i ne prepoznaje me, iznutra je zatvorila oči, i sada mi groteskno sa nečitkim osmehom nudi recepte i savete za održavanje domaćinstva.
Za nju sam sada težak i neljubazan stranac, ona mi nudi odmorište, a ja prosto nisam dovoljno umorna.