IZ RUKAVA

Probudila sam se nezadovoljna. Beskonačno mnogo nepotrebnih i stvarno nebitnih stvari je na putu radosti, koja je tako slatko jednostavna.

E, moram odmah da ti ispričam šta je bilo.

Idem ulicom. U ušima mi pesma sa rečima od kojih moraš da budeš zaljubljen.

Mislim, da mi je tad prišao neko nepoznat, za koga bih bila sigurna da mi je još u prošlom životu obećao da će sigurno doći, ja bih sve priznala. I da sam jednoj ptici pokvarila gnezdo, i da sam lagala da mogu da popijem slatku kafu i da neke stvari stvarno ne mogu da izgovorim.

U takvom štimungu nailazim na autobusku stanicu, i ne znam da li da sačekam autobus ili je prolazak pored stanice već simbol za sebe. Prihvatam to tako jer ne volim autobuse. Kako god.

Dolazim do reke. Imam sunčane naočare kroz koje reka ima boju hladno plavu. Svežu. Spopada me vrućina. Ne znam da li bih pre pila reku ili pustila da reka popije mene.

Sedam za sto u kafani na obali. Pijem hladnu vodu, al’ žeđ je nepodnošljiva. Reka bezobrazno flertuje svojom svežinom.

Odlazim u WC da se umijem. Besna sam na samu sebe što se plašim da se predam osećaju kad zaroniš pa ti se vruća glava hladi i kao da lebdiš… milina.

Probudila sam se nezadovoljna. Beskonačno mnogo nepotrebnih i stvarno nebitnih stvari je na putu radosti, koja je tako slatko jednostavna. I onda, vratila sam se kući u pola tri, u podsvesti, sa nekim suludim idejama da je kasno… skinula šminku i garderobu i napisala svoj san.