POTPUNO ZDRAVOG VIDA
Osamdesetih godina u Kaliforniji veliki broj žena iz Kambodže odlazio je kod svojih lekara sa istom pritužbom: imale su problema s vidom…
U knjizi Sigrid Nunjez „Prijatelj” (Američka nacionalna nagrada za književnost 2018) na početku čitam: „Osamdesetih godina u Kaliforniji, veliki broj žena iz Kambodže odlazio je kod svojih lekara sa istom pritužbom: imale su problema s vidom.
Sve te žene bile su ratne izbeglice. Pre nego što su pobegle iz svoje domovine, bile su svedoci zverstava po kojima su Crveni Kmeri, dok su vladali zemljom od 1975. do 1979. godine, bili dobro poznati. Mnoge od tih žena bile su silovane, mučene ili na drugi način zlostavljane. Većina ih je gledala kako im ubijaju članove porodice. Jedna žena, koja nikada više nije videla svog muža i troje dece nakon što su vojnici došli i odveli ih, rekla je da je izgubila vid pošto je četiri godine svaki dan plakala. Izgleda da nije bila jedina koja je plakala dok nije oslepela. Druge su imale zamagljen ili ograničen vid, mučili su ih bolovi i senke pred očima.
Lekari koji su pregledali te žene – sveukupno oko sto pedeset – ustanovili su da su im oči sasvim normalne. Dodatne analize pokazale su da su i njihovi mozgovi takođe sasvim normalni. Ako su te žene govorile istinu – a bilo je onih koji su u to sumnjali, koji su mislili da možda simuliraju jer žele pažnju ili se nadaju da će dobiti invalidninu – jedino objašnjenje bilo je psihosomatsko slepilo.
Drugim rečima, umovi tih žena, primorani da prihvate tolike užase, a zapravo nesposobni da ih prihvate još više, rešili su da isključe svetlo…”
Moja sugrađanka Mila Starčević, o kojoj sam već pisao „Politici”, u knjizi „Kiše Mekonga” (objavljena u Beogradu 2002) beleži: „Oslepele od užasa… Ispred nas se nalazila kapija na kojoj je pisalo: ’Genocidni centar – Čueng Ek’… ’Ovo je njihova Ćele kula!’, mislim i brojim sedamnaest spratova brižljivo poređanih ljudskih lobanja. Neke su ubijali odsecajući im glave, a neke udarcima koji se vide na velikoj… ili onoj do nje. Ova je mala, mora da je pripadala nekom detetu, mada su decu bacali… Ne, nije im uvek bio potreban nož, sasvim je dovoljna bila ivica palminih grana da odreže… okrećem se i prelazim u hlad lepezaste palme. Bojažljivo i sa strahom zagledam u reckaste ivice koje me podsećaju na zube ajkule. Osećam muku u glavi i stomaku… nedopustivo je da stojim po strani dok on priča o užasima skorašnje istorije svoje zemlje, mislim u nameri da se vratim…
Ko je bio Palot Sor? To je zapravo ime čoveka poznatijeg kao Pol Pot, što je zapravo skraćenica od dve reči: politički potencijal. ’Ovo je jedna od masovnih grobnica – polja smrti, rasutih po celoj zemlji… Siguran sam da je svet bio obavešten o našem stradanju… I vi u Evropi, ali ne verujem da ste znali za sve… Od sedam miliona Kambodžanaca pod njegovom diktaturom nestalo je i poubijano pola… Tri i po miliona ljudi! Osnovao je logore za prinudni rad dece… Kada je 1975. godine sa svojim Crvenim Kmerima ušao u prestonicu, prekinuo je sve telekomunikacione veze sa svetom, povlačeći čak i poštanske marke. Građane je oterao na polja, gde su radili do iznemoglosti, mnogi su umrli od iscrpljenosti… Intelektualce je nemilosrdno ubijao, dovoljno je bilo znanje jedne jedine reči nekog stranog jezika pa da se izvrši smrtna kazna…
Ovo su puke pojedinosti od nezamislivog zla kroz koje je prošla Kambodža…. Pričali su mi da je u njihovoj zemlji proučavan ’Slučaj slepih žena’. O tragediji Kambodžanki koje su uspele da prežive stravu i užas, ali su ostale – slepe. Medicina je ustanovila da su njihove oči bile potpuno zdrave, bez, kako se kaže, bilo kakvih patoloških promena. Oslepele su jer nisu mogle gledati užas koje su doživljavale svakog dana tih nesrećnih godina. ’Ni ja ni moj narod nismo oduševljeni da ovo postane turistička atrakcija’, govori Lon gledajući grupu Japanaca koja izlazi iz autobusa…”
Podsećam da je Sigrid Nunjez dobila „Američku nacionalnu nagradu za književnost 2018, a svoju sugrađanku predlažem za nagradu grada Šapca.
Jovan Rukavina,
Šabac
Izvor: Politika.rs