ČUDNO VREME
I tako, stiglo neko čudno vreme. Sedimo, ne gledamo se, ne pričamo, ćutimo, svako u svoje misli udubljen.
I tako, stiglo neko čudno vreme. Sedimo, ne gledamo se, ne pričamo, ćutimo, svako u svoje misli udubljen.
Ne dodirujemo se, ne radujemo se, u tuđe živote virimo. A deca nam odlaze. I svi kukaju da se nema, i oni koji rade, i oni koji ostaju i čekaju da im mama ili baka daju koliko za kafu, pozirajući po poznatim kafanama i restoranima.
I svi sa telefonima i tabletima, valjda od dosade. Sve same pognute glave gledaš, i samo im nos viri ispod čela.
Nema osmeha ili pesme, samo se neki turbofolk ili inostrano sluša. I sve se čudim, kakvo je ovo vreme, kada ne možeš, kao što se nekada moglo, bez najave kod komšije da pođeš. I onako samo sa osmehom da te dočekaju, da ne spremaju kao za slavu ili za ne daj bože.
Pa i kod majke ne možeš da pođeš ako se ne najaviš. Čak i babe na FB dremaju, i zaboravile da spremaju pite, a kamo li nešto slatko da pripreme.
I ne čudite se što smo se odrodili, ne družimo se, ne raduju nas male stvari, jer očekujemo da nam se dese velike. A one nas nekako zaobilaze kao da smo bolesni od šuge.
I sve mi se čini, da nije do vremena, jel’ te ? Kao do nas da je.