Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ZVUCI TAMBURICE

Upisom u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, tamburaška muzika je institucionalno zaštićena kao deo muzičke tradicije naših prostora.

 

Čuveni urednik Radija Novi Sad Bogomir Mijatović Bogica, koji je svojim pop-rok emisijama oblikovao muzički ukus čitavih generacija, jednom prilikom je za pripremu vojvođanskog novogodišnjeg TV programa pozvao, kako kaže, njegove rokere: Ramba, Neleta Karajlića, Milića Vukašinovića, Bajagu, Cukića i druge, da pevaju svoje pesme u aranžmanu tamburaških muzičara iz Radija Novi Sad.

tamburaška muzika

„Oni su toliko uživali, bili su oduševljeni. I rokeri vole tamburu i tamburicu”, ispričao je na promociji knjige „Tamburaške priče iz davnina” Zorana Kneževa, novosadskog hroničara i publiciste.

Zbog Ramba s tamburašima, posle je muzičkog urednika zvao reditelj i glumac Dragan Bjelogrlić da bi mu tu pesmu dao za jednu epizodu serije „Vratiće se rode”. Seća se i da je Nele Karajlić s tamburašima snimao spot „Ženi nam se Vukota” u kafani „Kod Džoa”.

„Nele je bio u transu, snimajući spot na plejbek. Dakle, tamburaška muzika mora da ostane na ovim prostorima jer je to naša lična karta. Ja sam roker, ali u Vojvodini rokenrol ne predstavlja ništa. Balašević predstavlja ’nešto’, tambura, Bane Garavi, takođe Zvonko Bogdan…”, kaže Mijatović.

Tamburaši i tamburaška praksa upisani su prošle godine u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, na inicijativu etnološkog odeljenja Muzeja Vojvodine u Novom Sadu. To znači, po rečima kustosa etnologa ovog muzeja Aleksandra Antunovića, početak institucionalne zaštite ove tradicije s naših prostora, kao i težnju za upis na svetsku listu Uneska. U oba slučaja je potrebno dokazati, objašnjava, da je taj elemenat živ.

„Prilično je živ, ali da bismo imali uvid u to šta je tamburaška tradicija danas, moramo da znamo i šta je tamburaška tradicija bila”, kazao je Antunović i dodao da je u tom smislu knjiga Zorana Kneževa istinska riznica.

U njoj je prikupljeno gotovo 1.300 fotografija, uz priče o čuvenim tamburašima Vojvodine, pričama iz Banata, Bačke, Srema, o tome kako su neke pesme nastale, o novosadskoj sceni, ulozi ove muzike za radio i TV, romskim muzičarima, bunjevačkim i drugima, kao i onima iz Hrvatske, Crne Gore, BiH, Mađarske, Rumunije i Amerike…

„Ovde je i fascinantna ličnost Dragiše Nedovića, koji je napisao 800 pesama, a među njima jednu, ’Pluća su mi bolna’, koja je bila zabranjena jer je bila jako tužna, kad je čovek saznao da boluje od tuberkuloze. Zoran nam iznosi i podatak da je na stihove Jove Zmaja komponovano 150 muzičkih kompozicija, na Đuru Jakića – 90, na Branka Radičevića – 50”, samo su neki detalji na koje ukazuje direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Novog Sada Siniša Jokić.

Nije svaka tambura, ističu poznavaoci ovog nematerijalnog kulturnog nasleđa, tamburaška praksa. Nju određuje postojanje šest-sedam tamburaških instrumenata, obuhvata razne žanrove, prenosi praksu na druge generacije… Te elemente baštini Centar za tamburašku muziku iz Novog Sada. Rukovodilac centra Zoran Bugarski Brica seća se da su se pre mogli i u kafanama čuti pravi tamburaški orkestri, ne samo novosadski, ali toga više nema.

„Dolazili su iz Subotice, Deronja, Odžaka, Silbaša… Mnoge generacije ih pamte, ali to danas omladina nema priliku da čuje. Imamo nekoliko restorana gde sviraju jako dobri tamburaši, ali to je sve više turbo-folk. Ja to zovem ružičasta, vesela muzika. Protivnik sam toga jer smatram da to uništava dušu tambure”, kaže Bugarski.

Danas se u kafanama i restoranima, kako to kaže autor knjige Zoran Knežev, svira ono što mladi traže, a kad pesma stigne, pogled očas sklizne s tambure na – telefon.

Izvor: Politika.rs

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: