Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

NAŠA PERSPEКTIVA

Vazduh je sve zagađeniji. Deponije su sve brojnije i sve veće. Biljne i životinjske vrste nepovratno izumiru, a samim tim se ugrožava životna sredina.

 

„Nisu loša vremena, nego ljudi“
Čarls Darvin

Jedna sićušna tačkica u vasionskom prostoru, ako je uopšte vidljiva u tom beskraju, je naša planeta. Po našim merilima, i sa našim merilima, ona traje prilično dugo. Ali, ako nismo sigurni koliko dugo traje, sasvim je sigurno da neće još dugo da traje. I nisu pretnja našoj planeti veliki meteoriti ili sudar sa nekim od mnogobrojnih nebeskih tela, već smo to mi sami, svojim delovanjem i svojim nerazumnim ponašanjem, koje je van svake kontrole i daleko od zdrave pameti. Da li smo mi promašeni eksperiment neke daleke civilizacije, da li je uopšte eksperiment, ili su možda ti isti, iz tamo neke civilizacije, odbacili svoj škart na ovu planeticu, kao što su Englezi svojevremeno svoj škart istovarivali u Australiji, to, s obzirom da se geometrijskom progresijom bližimo svom kraju, nikad nećemo saznati.

naša perspektiva

Stručnjaci i eksperti svake fele uhvatili se fosilnih goriva, kao – proizvode mnogo ugljendioksida, pa dolazi do globalnog otopljavanja. Niko nema petlju da vikne: „Car je go!“, odnosno, da kaže da nas se prenamnožilo. Ono jeste da se u atmosferu ispuštaju ogromne količine ovog gasa, ali zašto je to tako. Ugalj se trošio i pre hiljadu godina, pa to nije bio problem. Ali tada nas je bilo neuporedivo manje, znači da se manje ložilo, pa je i ugljendioksida nastajalo srazmerno manje, tako da nije dolazilo do ugrožavanja prirodne ravnoteže. A to da svaki stanovnik pri disanju takođe proizvodi ovaj gas, naši mudroseri ni ne spominju. Razumljivo, čim nas je više, našim disanjem tim više narušavamo prirodnu ravnotežu.

Naravno, više se ne može prikrivati činjenica, ma koliko to javno prećutkivali, da se nezadrživim svakodnevnim i sve bržim prirastom broja stanovnika, sve više smanjuju obradive površine: gradovi postaju sve veći i veći, gradi se sve više stanbenih objekata, sve više fabrika, sve više puteva, jer moraju da se zadovolje sve veće potrebe. Sve je manje kvalitetne pijaće vode. Vazduh je sve zagađeniji. Deponije su sve brojnije i sve veće. Biljne i životinjske vrste nepovratno izumiru, a samim tim se ugrožava životna sredina.

I dokle tako. Ako ne dozvolimo da to rešava samo mala grupa ljudi, kao što smo dozvolili da takva grupa danas drži svetske finansije u svojim rukama, mogli bi smo naći prihvatljivo rešenje da se u narednih sto godina taj problem postepeno reši na human način. Jedna od mogućih metoda, koja mi pade na pamet, je da se svaka žena posle prvog porođaja steriliše. Sve dotle dok se broj stanovnika ne svede na optimalnu meru. Naravno da i ovakav izlaz nije bez ozbiljnih mana… Ali, broj nehumanih metoda, daleko bilo, je neuporedivo veći… Zato o tome treba blagovremeno razmišljati i takve metode preduprediti.

Ako ne priznamo da je prekobrojnost stanovika osnovni problem za opstanak ove jedinstvene planete, tj. ako pod hitno nešto ne preduzmemo na tom planu, agonija neće dugo trajati. Samo je pitanje da li će nas dotući boleštine ili ćemo se udaviti u sopstvenim govnima.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: