HRIST ČEKA SVAKOGA
Kada čovek dođe do tačke kada su svi horizontalni putevi zatvoreni za njega, tada se pred njim otvara put koji vodi na gore.
Priča o bludnom sinu je, zapravo, duga priča o putu ljudske duše koja je otpala od Očevog Doma, pala na najniže grane i ponovo se podigla kroz pokajanje. Svaka reč u priči, svaka slika, daje nam materijala za dugo razmišljanje: odvajanje od Oca, kao početak priče, putovanje u daleku zemlju, rasipanje bogatstva, i svi drugi simboli u njoj. Zaustavimo se na ključnom mestu priče, razmotrimo kako je grešnik počeo da se uzdiže iz ambisa, kako je postignuto to čudo.
Bludni sin je potrošio svoj deo nasledstva, izgubio sve na svetu i bio je lišen svih životnih radosti; izgubio svoju rodnu zemlju, podršku porodice, nije mu ostalo ni parče hleba i bio je sasvim sam; svi putevi ovoga sveta bili su zatvoreni za njega. Nevolja i tuga na svaku dušu čoveka koji čini zlo (Rim. 2,9). I, u tom trenutku, dešava se Božije čudo: u samom ograničenju postoji oslobođenje, u samom bolu spasenje.
I među nama ima ljudi koji su dosegli granice patnje. Iako se njima čini da je uništenje svuda oko njih – neka se uteše: kada čovek dođe do tačke kada su svi horizontalni putevi zatvoreni za njega, tada se pred njim otvara put koji vodi na gore. Ako je pritisnuta sa svih strana, voda raste; tako isto i duša: kada je pritisnuta, zarobljena, utamničena bolom, uzdiže se ka nebu. Srećni smo ako se, s vremena na vreme, i na sopstvenu inicijativu, iznutra odvajamo od širokog puta svetovnog, ako ni životne udobnosti, ni bogatstvo, ni uspeh, ne ispunjavaju naše srce i ne odvlače nas od onoga što je važno. U suprotnom, Bog u Svom gnevu razbija naše idole – našu udobnost, karijeru, zdravlje, porodicu – da bismo konačno shvatili da postoji samo jedan Bog Kome treba da se klanjamo.
Ali, mogli bismo da prigovorimo, zar nije tačno da u mnogim slučajevima patnja nema plodove i, umesto da vrati čoveka Bogu – slomi ga i odvuče daleko, pa je, samim tim, besmislena? Pogledajmo bludnog sina iz priče. Zašto su njegove patnje lekovite? Zašto je kada je došao sebi, otkrio stazu spasenja? Zato što se setio Očevog Doma, zato što je bio čvrsto ubeđen da takav Dom zaista postoji, zato što ga je voleo, zato što je – odbacimo ovde jezik simbola – grešnik verovao u Boga. To je spasilačka moć patnje. To otvara vrata Božije kuće – jedina vrata na koja vredi kucati.
Smisao našeg života je povratak bludnog sina, bludne kćerke, Ocu. I zaista, svaki naš put, svaka naša Liturgija, svaka naša ispovest, naše Pričešće, i jesu bludni sin, bludna kćerka, koji su došli i mole za oproštaj. Ljudi dolaze – neko se razboleo, neko je nešto izgubio, neko je nešto raskinuo – šta da se radi, kuda da se ide?
Vratiti se, vratiti se kući! Hristos čeka svakoga. Nema bezizlaznih situacija, nema nerešivih pitanja za Hrista. Sve je rešeno, samo treba nositi svoj krst. I ne gunđati i ne padati u čamotinju. I ne gledati unaokolo ko ima koliko i ko kako živi, već zahvaljivati Bogu za svaki proživljeni dan. Sve što je potrebno za naše spasenje, mi smo već dobili. Mi smo dobili Telo i Krv Hrista! Kakvo nam je još blago potrebno? Kakvi darovi? Sve imamo, ali grešni čovek zaboravlja na ljubav Božiju, kao što je zaboravio mlađi sin i otišao. Sve je kod oca imao, ali – negde je možda bolje. Kao što su i Adam i Eva bili u raju i sve imali, svu punoću života, ali jedno se ne sme. A, možda, ako bi to moglo, možda bi život bio još bolji?
I, evo, šta mi nikad ne cenimo, mi tako gubimo, kada ne čuvamo, ne pazimo, sve upropastimo i oskrnavimo. I, zato je povratak bludnog sina – moj povratak Bogu. Samo treba da pamtimo da nas Bog voli i da će nas voleti uvek. To treba da bude najvažnija postavka našeg života. Onda nećemo propasti, izvući ćemo se iz svakog bunara. Oporavićemo se od bilo kakvog udara. Živećemo bez obzira na sve nedaće i strahove koji će biti oko nas. Ali, za to nam je potrebno da se zaista prilepimo uz Boga, za to je potrebna veza sa Bogom.
otac Andrej Lemešenok