Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

EU KAO SPASILAC

Ima neka tragična nezrelost u istočnoevropskom doživljaju sebe i svog mesta u Evropi.

 

Kada su lideri Evropske unije doneli odluku da Ukrajini i Moldaviji dodele status kandidata za prijem u EU, a da izostave Gruziju, razočarani građani Tbilisija izašli su na ulice, demonstrirajući protiv svoje vlade koja ne čini dovoljno da ih približi EU. Ova groteskna odluka izazvala je nezadovoljstvo i u zapostavljenom regionu Zapadnog Balkana, koji već decenijama čeka na prijem u EU.

tragična nezrelost

Odluka EU je groteskna jer su Ukrajina i Moldavija dve države s najnižim BDP-om po stanovniku u Evropi i do juče su tretirane kao tzv. neuspele države. (Neuspela države je kovanica koja se koristi u političkoj teoriji i ublažen je prevod grublje engleske sintagme.) Farsa je tim veća što je ovde reč o ciničnom, propagandnom gestu, budući da malo kome u EU pada na pamet da ove države zaista i primi u svoje članstvo.

Ima nečeg tragično infantilnog u istočnoevropskom doživljaju sebe i svog mesta u Evropi. Istok Evrope, njegov najveći deo, odbija da odraste i da se emancipuje, tražeći staratelja na koga će preneti odgovornost za sopstveni život i sudbinu sopstvene nacije. Čini se i da nema tog poniženja koje se ne može otrpeti kako bi se stiglo do EU ili kako bi se makar sačuvala iluzija o budućem, skorom članstvu.

Velika većina građana želi u EU jer je vidi kao jedini način da se izbavi iz stega svojih političko-tajkunskih, duboko korumpiranih i nekompetentnih elita. Nesposobni da se izbore za sebe i budućnost svoje porodice, poniženi i ostavljeni u stanju beznađa, građani se nadaju da će EU obaviti taj posao umesto njih i da će urediti njihove zemlje. Reč je o detinjastoj naivnosti. Zadatak onih koji odlučuju u EU je da štite svoje političke i ekonomske interese, a da istočnoevropski prostor urede samo u meri koja je potrebna da se ti interesi lakše ostvaruju.

Iskustvo uči i da članstvo u EU ne rešava problem korupcije, ne garantuje vladavinu prava, niti stvara kompetentnu političku elitu. Korupcija, ta rak-rana modernih društava, pogotovo tranzicionih, nije briga Zapada, sem u sferi retorike. Naprotiv. Što je društvo korumpiranije to su njegovi resursi jeftiniji i lakše nalaze put do svojih stranih vlasnika, dok je država sve nesposobnija da konkuriše na svetskoj ekonomskoj sceni. Konačno, korumpirana elita svoj novac ne drži u Africi, niti se korupcija dešava u poslovima između istočnoevropskih aktera i poslovnih ljudi s Tasmanije. Hanter Bajden bi, na primer, mogao Ukrajincima da rastumači kako sistem zaista funkcioniše. A možda bi i predsednik Zelenski, „sluga naroda“ i aktuelni zapadni heroj, mogao da objasni građanima Ukrajine čemu služe bankovni računi rasuti po egzotičnim lokacijama širom sveta koji se povezuju s njim.

Kada se korupcija ostavi po strani, postoji mnogo veći politički problem koji se manje vidi. EU, kao deo zapadne alijanse, kontroliše prostor istočne Evrope nedopustivo arbitrirajući ne samo u lokalnim političkim procesima, već i ne dopuštajući da se prostor konsoliduje a odnosi među državama stabilizuju. Namećući svoje usluge „fer posrednika“, EU neprincipijelno podržava svoje trenutne ljubimce čak i kada oni flagrantno krše dogovore, vrednosti i principe za koje se EU tobože zalaže. Kao da neko želi da ove države i narode ostavi u stanju stalne zavade kako bi EU, obećavajući članstvo „na grani“, nastavila da kontroliše ovaj prostor blokirajući sve druge opcije.

A kako EU pomaže na svoj koži danas osećaju nesretni građani Ukrajine. Da li je zaboravljeno koliko je EU (prateći SAD), manje ili više otvoreno, podržavala manjinski, agresivni ukrajinski nacionalizam koji je razorio zemlju i na kraju je doveo do rata? Ti procesi nisu počeli majdanskim državnim udarom 2014, već traju bar od „narandžaste revolucije“, od kraja 2004. Da li ikome promiče i koliko se EU trudi da se rat u Ukrajini produži i da Ukrajinci nastave da ginu? EU je danas opasna asocijacija u kojoj mali broj političara sve češće donosi odluke na štetu i protiv interesa čak i svojih građana i umesto faktora stabilnosti i mira postaje generator haosa.

U čekanju na spasonosni prijem u EU, zemlje kandidati su već potrošile decenije i nastavljaju nemilice da troše vreme. Iz gliba u kome se nalaze, ove države mogu izaći samo ako shvate da evropske iluzije ne pomažu i da svoje unutrašnje i spoljne odnose moraju urediti same. Kolika je verovatnoća ovakvog ishoda svako za sebe može da proceni. Uzgred, i ja spadam u red onih Srba koji su dugo verovali da je EU najbolja, pragmatična i realistična opcija za Srbiju. Danas sam, blago rečeno, žestoko poljuljan u tom uverenju. U onome što EU danas radi ne uspevam da prepoznam ni mudrost ni dobronamernost.

Autor: Nebojša Katić

Izvor: Politika.rs

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: