VISOKO LETO
Posvud – zelenilo, zlato. Zuj pčela u vazduhu. Polen pada po obrazima dečakovim. Širine dišu u kolutima.
Drvo! Svako je – drvo života. U njegovom hladu bude se ceo u zlatno podne.
Drvo je hrast. Hrast na brežuljkastoj uzvisini, travnatoj sasvim. Na uzvisini nad zlaćanim poljem pšeničnim. Iz klasja čuje se pesma kosaca: radosna, znojava, krepka.
Pod hrastom – dečak. Kosmički dečak na travi, nauznak leži. Nežno saopštava svet mu se. On pažljivo sluša, čas gledajući, čas žmureći – sriče azbuku lestvičnih tajanstava.
Trava mu govori: dobro je biti trava, dobro – na travi ležati. Hrast mu govori: dobro je biti hrast, dobro – pod hrastom tihovati. Sunce u krošnji mu govori: dobro je biti sunce u krošnji, lišće u zracima. Klasje mu govori: dobro je klasati, dobro – požnjeven biti, postati hleb. Pesma kosaca govori mu: dobro je pevati, dobro je pesma biti, znojiti se od truda, radosti, žizne.
Posvud – zelenilo, zlato. Zuj pčela u vazduhu. Polen pada po obrazima dečakovim.
Širine dišu u kolutima. Veoma jasno je sve. Visokog leta čas savršen.