TAVAN

Sve Magdine uspomene na detinjstvo stale su u jednu metalnu kutiju čiji se poklopac vremenom zaturio.

 

Bio nekakav tavan, na vrhu jedne oronule kuće i u njemu sve što ne treba: stare ploče, iznošena odeća, pohabane stvari, sve suvišno, iscepano i loše.

tavan

Mirisao na plesan, lepljivu od vremena i godina, onu koja se večno uvlači u nozdrve, oštećuje sluzokožu, budi sećanja, davna i zaboravljena.

Kada bi se zatvorila vrata od jedva sklepanih dasaka, onaj smrad minulog doba bi probio vratnice, pa bi se još neko vreme potmulo širio, ujedao za nos.

San bi tako počinjao. Golicavim prstima dirkao bi prvo čulo mirisa, podmuklo i gadno. Onda bi se čuli zvuci, tupo klecanje, pomeranje napred-nazad, zvonko stenjanje, lepršavi vrisak… Zatim slike, iskrivljene, maglovite. U jednoj bi bila ona sama, pa majka joj, otac, svi na okupu… Veselo je. Odjednom nestaju, jedno po jedno i poslednje, miris krvi. Jezikom pruža da oseti vlažnost na usnama, kad je zapljusne metalni ukus usirene crvene tečnosti.

Buđenje. Sve je mokro. Do gole kože. Slede napadi histerije, paljenje cigarete, jedne, druge, treće, plač detinji, jecanje… Godinama, više se i ne seća kada je počelo to noćno mučenje, čerečenje podsvesti.

Sve Magdine uspomene na detinjstvo stale su u jednu metalnu kutiju čiji se poklopac vremenom zaturio. I baš tada, možda, počele su da se roje misli oko porodične kuće u selu M. Bašta ozelenela, plodovi teški, savili grane, dotakli zemlju, ljube je i miluju svojim sokovima. Ona u kratkoj beloj haljini, kad je povuče sa obe strane, napravi se lepeza, kao u Kineskinje. Svilenkasta crna kosa spletena u kiku, pa ukrašena crvenom vrpcom, njiše se na vetru.

Opet neko zujanje, glasovi neartikulisani, pijani od brzine izgovora. Magda trči kroz travu, doseže joj do kolena, trči i ne okreće se, mame je jecaji, vode do vratnica tavana. Gleda ih, jedva prilazi, uvek je zazirala od tog potkrovlja kuće, suviše mračno i usamljeno mesto za jednu devojčicu. Hvata metalnu dršku, mora, jer uveliko u vašaru zvukova prepoznaje majčin glas, kao da se umorila, teško diše… isprekidano… na momente se pretvara u krik. Trza. Ne ide. Jače! I već je obema rukama obuhvatila kvaku. Otvara! Stravičan prizor! Nesagledivu tminu razbija svetlost dana, sna.

U dnu tavana leži Magdina majka, raširenih nogu, suknje iznad kolena, ruku pored tela, mirno spuštenih. Nad njenim beživotnim telom je figura oca, kolenima joj pritisnuo grudi a šakama obgrlio vrat, njihov otisak je ostao kao modra ogrlica, svežanj plavih bisera.

Tog jutra Magda je konačno pronašla poklopac metalne kutije u kojoj su stajale sve uspomene njenog detinjstva. Zatvorila je i dugo plakala. Suze su zvonko udarale o bakarnu površinu.