NAVIRU SEĆANJA…
Sedim u debeloj hladovini sad već mnogo ostarelog belog duda od kog smo godinama pre pekli rakiju dudovaču, a sećanja se ponovo vraćaju kao bumerang…
Zavičaj je na početku i na kraju puta. Tu je čovek na svom, ne može da se tu izgubi i da zaluta.
Svi su putevi dvosmerni, bez zabrana, jer, srce tako ište i traži. A odlazilo se i vraćalo i uvek tako ponovo u krug. Tog ranog jesenjeg dana dizala se prašina iza dugačkih, uglancanih a prekrivenih ovom našom, domaćom, banatskom, vojvođanskom, srpskom prašinom, američkih dugačkih kola sa malom američkom zastavicom na kojoj se pregršt zvezdica presijavalo na jesenjem suncu.
I bi čoveku milo da vidi ovo američko čudo koje se šepurilo širokim, ravnim, prašnjavim sokacima mog rodnog sela.
Mi, deca, utrkivali smo se sa tom metalnom, bordo crvenom drumskom lađom, koja je polako klizila sokakom kako bi naš bivši komšija, sad već prosedi čiča u poznim godinama života, zavaljen u čojom obloženom sedištu otpozdravljao seljacima koji su kao na neko čudo izašli na sokak.
Mnoge je on već zaboravio, a mnogi su i njega izgubili iz sećanja. Vreme je učinilo svoje, a mi smo još uvek tu, na svojoj rodnoj grudi, dočekujemo i ispraćamo draga bića, kao što su i nas dočekivali i ispraćali uz parče hleba, malo soli i po neku čašu one stare, naše domaće rakije koja krepi dušu i telo.
Sedim u debeloj hladovini sad već mnogo ostarelog belog duda od kog smo godinama pre pekli rakiju dudovaču, a sećanja se ponovo vraćaju kao bumerang…