IMENIK
Zašto ne pozovemo sve iz starog imenika, već ćutimo, naizgled netaknuti i neozleđeni vremenom i patnjama, poput starog, crvenog, usamljenog imenika?
U kutijama odloženih stvari u roditeljskoj kući, među relikvijama mog detinjstva, naišla sam na čudnovat predmet, ovih dana zaboravljen. Nepotreban. Imenik. Crvena koža, kao netaknuta.
Plašila sam se da otvorim te ćutljive stranice, ali kad sam započela prelistavanje, išla sam do kraja. Vremeplov se otvorio preda mnom, i crvotočina me je odvela dvadeset godina unazad.
Iščitavajući imena zapisana po azbučnom redu, počela su i sećanja da naviru. Kako sam nekad bila bliska sa ljudima koje više ni ne viđam… Kako sam se nekad smejala sa onima koji više nisu ni živi…
U izbledlim slikama proteklih dana su oživele scene moje bezbrižnosti,našeg blagoslovenog života koji više ne postoji. Velika crna zavesa nas deli.
Zašto ste morali da odete? Zašto su toliki putevi zatvoreni? Mostovi srušeni, a ruke prazne? Zašto više ne pamtimo telefonske brojeve? Kuda se osipa ona životna svetlost, ozarenje kojim smo zračili iznutra? Zašto ne pozovemo sve iz starog imenika, već ćutimo, naizgled netaknuti i neozleđeni vremenom i patnjama, poput starog, crvenog, usamljenog imenika?
Možda zato što potajno znamo da smo i mi duhovi iz njihovih tajnovitih sveščica? Možda zato što stvari, onakve kakve su bile, najlepše sjaje baš zbog toga što su još samo u pričama… Sa njih pozlata nikad ne spada.