Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

DUHOVNOST FORME BEZ SADRŽAJA

Mitropolit mesogejski i lavrodikijski Nikolaj Hadžinikolau pričao je o modernom hrišćanstvu i savremenim vernicima.

 

Mitropolit Nikolaj Hadžinikolau pričao je o modernom hrišćanstvu i savremenim vernicima i evo šta je rekao na tu temu.

Nikolaj Hadžinikolau

Postali smo hrišćani koji pokušavaju da steknu nešto sopstvenim silama i kojima je teško da sebe povere Božjoj milosti.

Mi smo hrišćani koji pokušavaju sami da otkriju Božje tajne, umesto da strpljivo čekamo da nam On sam otkrije svoju slavu.

Mi smo hrišćani koji traže ozdravljenje i spokoj, ali ne znamo za iskustvo unutrašnjeg mira.

Hrišćani koji, kada kažemo „ljubav“, misle na neku vrstu egoistične naklonosti ili patološke vezanosti, jer odbijamo da u njoj prepoznamo potrebu za strpljenjem, tolerancijom prema drugima ili cenu žrtve, upadajući u prevaru sebičnog uživanja.

Ceo ovaj način sagledavanja stvari prešao je i u crkveno bogosluženje.

U našim manastirima postoje radionice za vez koji izgleda kao da je ručno izrađen, ali nije. Odežde i svete posude imaju ukrasno kamenje koje svetluca i liči na drago kamenje, ali nema nikakvu sličnost sa njima po svojoj vrednosti.

Naše ikone podsećaju na prošla vremena, ali su na papiru, nisu slikane, nemaju vrednost, nije u njih uložen nikakav napor, ljubav, inventivnost ili vreme.

Fotografišemo i detaljno prikazujemo službe naših sveštenika, ali imamo poteškoća u prepoznavanju prisustva Boga u svetotajinskim obredima. Naše izlete nazivamo „hodočašćima“, ali naša duša nije u stanju da se probije u Božju pustinju kako bi Ga tamo srela. Posećujemo sveta mesta, ali poseta Svetog Duha nije očigledna u našem životu.

Zadovoljni smo „spoljašnjim radnjama“ i ne aktiviramo naše „unutrašnje pokrete“. Puni smo beskorisnog i zastarelog teološkog znanja, ali smo veoma siromašni dragocenim duhovnim iskustvom. Zato je naše ispovedanje vere, koje ima neizreciv ritualni sjaj, više nalik nekom festivalu nego Svetoj Tajni. Više liči na spektakl nego na molitvu.

Plod autentičnosti svetih je njihovo autorstvo vrlo dubokih tekstova, od kojih su mnogi izašli na videlo tek nakon što su sveci koji su ih napisali napustili ovaj život. Potvrda naše sopstvene takozvane autentičnosti je da čitamo njihova svedočenja ili da razgovaramo o njima u udobnosti svojih dnevnih soba, bez ikakvog apetita za askezu, lični podvig ili žrtvu. Umesto da čitamo svete tekstove da bismo stekli smirenje, mi ih koristimo da osudimo našu braću i sestre ili da bestidno mešamo naše fantazije sa stvarnošću.

Sveci su svoj stradalni život potkrepljivali Svetim Pričešćem, a mi paradiramo svojom svetovnom duhovnošću i samoopravdanjem imitirajući ih u učestalosti pričešćivanja, ali ne i u autentičnosti pokajanja i vere. Intelektualno znanje koje se pokazuje kroz naprezanje i mnogoslovlje , zamenilo je iskustveno otkrivenje koje se potvrđuje tišinom, unutrašnjim smirenjem i suzama. Vraćamo se na staro, kako bismo opravdali svoje stavove i mišljenja, a imamo poteškoća s pojavom novog znanja koje nas smirava, ali grli našu braću i sestre.

Dakle, savremena duhovnost često se pojavljuje sa lažnom fasadom. U suštini to nije ništa drugo nego racionalizovana religioznost i imitativna tradicionalnost skrivena iza sentimentalno bolesne vezanosti za oblike, pravila, spoljne obrasce, navike ili osobe i javlja se kao nakinđureni konzervativizam.

Sve ovo vodi do pseudo-vrlina koje nas varaju, ugađaju đavolu i ranjavaju Boga. U nama ovo porađa strasti i neoprostive slabosti, neguje okrutnost i licemerje, a sebe naziva autentičnom verom i iskustvom.

Međutim, to nema nikakve veze sa duhom Božjim i tradicijom naše Crkve. Sve to se svodi na stvaranje hrišćana lažne autentičnosti, jer veru pretvara u zabludu i ruganje, a iskustvo pretvara u dezorijentisanost i iluziju.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: