ŽITIJE SVETITELJA
Po povratku iz Jerusalima, Jovan Hozevit provede sa svojim dedom nekoliko dana, pa nađe jednu malu pećinu, nastani se tu i poče da živi hraneći se korenjem i travom.
Prepodobni otac naš Jovan Hozevit beše rodom iz grada Tive u Egiptu. Monaški obraz angelski on primi od svoga dede, monaha. U sporazumu sa njim on otputova u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima.
No tamo on ne primi odluke Svetog četvrtog Sabora Vaseljenskog u Halkidonu 451 g., nego se odvoji od Vaseljenske Crkve. I kada htede da se pokloni Časnom Krstu Gospodnjem, neka nevidljiva sila ne dade mu da se približi Životvornom Krstu. Naredne noći on usni san i ču glas koji mu govoraše: Oni koji nisu u zajednici sa Vaseljenskom Crkvom Pravoslavnom, nisu dostojni da se poklanjaju Krstu Gospodnjem. – Probudivši se on se odmah pokaja i popravi, vrativši se Vaseljenskoj Crkvi.
Po povratku iz Jerusalima Jovan Hozevit provede sa svojim starcem, dedom, nekoliko dana, pa sa njegovim blagoslovom otputova i nađe jednu malenu pećinu u jednom neprohodnom, strmenitom i kamenitom mestu, zvanom Hozeva, nastani se tu i življaše hraneći se korenjem i travom. A kada Bog zažele da proslavi ugodnika Svog, On to učini na sledeći način. U tom kraju življaše jedan veliki isposnik, po imenu Ananija. Jednom dovedoše k Ananiji sina jednoga bogataša, u kome beše nečisti duh. Prepodobni ga Ananija zbog velike smirenosti svoje ne primi nego preporuči onima što behu doveli đavoimanog mladića da idu duboko u pustinju kod Jovana Egipćanina, da on isceli mladića. A kada oni pronađoše Jovana, kazaše mu zbog čega su došli. No on najpre ne hte ispuniti njihovu želju. Ali kada ga ovi saleteše molbama, on najzad pristade i pomoli se Gospodu za mladića. Zatim okrenuvši se reče demonu: „U ime Hrista zapovedam ti, nečisti duše, ne ja, nego ti sluga Božji Ananija zapoveda da izađeš iz ovoga mladića“ – Čim to ču, nečisti duh iziđe iz mladića, i mladić odmah ozdravi.
Ovo neobično čudo proslavi nadaleko prepodobnog Jovana. Sa tog razloga on bi, i protiv svoje volje hirotonisan za episkopa u Kesariji. Ali pošto nije mogao da brige episkopskog zvanja spoji sa mirnim i tihim monaškim životom, on ostavi Kesariju i opet se vrati u pustinju. No i posle toga nije se mogao sakriti od mnogih. Tako, jedan zemljodelac koji imađaše malo dete u kome beše nečisti duh, metnu to svoje dete u kotaricu, pokri ga odozgo travom, odnese ga i ostavi kraj svetiteljeve peći, pa otide. A kada dete zaplaka, svetitelj iziđe, i videvši dete odmah poznade da u njemu obitava nečisti duh. I prognavši demona molitvom, svetitelj isceli dete. Ali izgnani demon ne hte mirovati, nego uze na sebe obličje čoveka. I susrevši prepobodnoga na jednom okomitom i neprohodnom mestu, on pripade k nogama njegovim tobož ištući blagoslov. Ugledavši lice njegovo prepodobni se začudi; a demon, dohvativši svetitelja za noge, baci ga u dubinu provalije. No uzalud bi ovaj trud čovekoubici demonu, jer blagodaću Božjom svetitelj ostade nepovređen. Ali zlobni demon priredi drugo iskušenje svetitelju: podstače protiv njega jednog ubicu i razbojnika, te je ovaj nečovek i tukao svetitelja, i cepao mu odeću, pa mu čak jednom prilikom i kolibu spalio. Trpeljivo podnoseći sve to, svetitelj govoraše u sebi: O Gospode! blagodarim Ti, ako je ovo po volji Tebi.
Svevišnji Gospod ču s neba slugu Svoga, i oslobodi ga od iskušenja: razbojnik onaj bi uhvaćen, i osuđen na smrt. Od tada svetitelj Božji ostade na miru za neko vreme. Ali lukavi đavo ne prestade potpuno kopati jame svetitelju. Tako, kada svetitelj jednom prilikom krenu u posetu nekoj bratiji, srete ga na putu jedna žena koja, primivši od đavola rđavu pomisao u srce svoje, pade k nogama svetitelju i moljaše ga da je udostoji ući u kuću njenu i osveti je molitvom i blagoslovom. Svetitelja dirnu njena molba, i on svrati u njenu kuću. Međutim, razbludna nevaljalica ona odmah zaključa vrata, skinu sa sebe sve haljine, i činjaše svakovrsne bestidnosti, samo da bi oskvrnavila neoskvrnjenog. Ali nepobedivi i nepokolebljivi sluga Hristov odmah odbaci ovu đavolovu zamku, i iziđe nepovređen.
Ovaj blaženi Jovan ču jednom za nekog znamenitog isposnika Markijana i zažele da ga vidi. Ali sveti Jovan još ranije beše vezao sebe odlukom da, radi izbegavanja sablazni, ne izlazi iz pećine ni u kom slučaju; zato on ne dopusti sebi da razreši sebe te obaveze ni ovom prilikom. Međutim, svemudri promisao Božji šta uradi? – Anđeo Gospodnji uze Markijana iz njegove kelije i, noseći ga kroz vazduh na velikoj visini tiho i bezšumno, spusti ga u pećinu pred blaženog Jovana. Tada prepodobni oci celivaše jedan drugoga, i nasitiše se duhovnim razgovorom. Naposletku božanstveni Jovan reče: Hvala svetome Bogu što me udostoji da vidim premilog mi Markijana. – I odmah posle ovih reči Angeo uze božanstvenog Markijana ispred očiju blaženog Jovana i odnese ga u njegovu keliju.
Ovo preveliko čudo izazva razne pomisli u duši prepodobnog Jovana, te on čak pomišljaše i na to, da je to bilo možda đavolovo priviđenje. Uznemiravan takvim pomislima, i boreći se sa njima, prepodobni Jovan Hozevit razreši sebe od odluke kojom beše vezao sebe, te iziđe iz pećine i krenu ka Markijanovoj keliji. Došavši pred keliju on viknu Markijana po imenu. Blaženi Markijan se od srca obradova Jovanovom dolasku, i oni celivaše jedan drugoga. Tada sveti Markijan na najubedljiviji način uveri blaženog Jovana: da je njegov čudesni dolazak k njemu u pećinu bio delo Angela Gospodnjeg. I pošto oni ponovo celivaše jedan drugog, blaženi Jovan se sav radostan vrati u svoju pećinu.
I našto da mnogo govorim? Ovaj božanstveni Jovan Hozevit demone iz ljudi izgonjaše, bolesti neizlečive isceljivaše, vode na raznim mestima izvoćaše, mnoge kiše s neba molitvom često nizvođaše. I mnoga druga znamenja i čudesa Bog preko njega činjaše. I on, kao svetilo sijajući na zemlji podvižništvom i čudesima, u lepoj starosti završi svoj život i s mirom predade Gospodu svoju svetu dušu.