VAN ČOVEČANSKIH ISKUSTAVA
Sve što slušamo u crkvi, u čemu učestvujemo jeste susret s Bogom. Sveto Pričešće je susret sa Bogom: to je Telo, to je Krv!
Kada čoveka dotiče blagodat, on shvata da se dogodio susret s Bogom i apsolutno je nemoguće opisati rečima šta se u duši tada dešava. To dešavanje prevazilazi sva zemaljska i čovečanska iskustva.
Gospod nam u Crkvi pruža mogućnost da kroz reč, ikone, bogosluženja, pojanja saučestvujemo u novom, večnom životu. Sve što slušamo u crkvi, u čemu učestvujemo jeste susret s Bogom. Sveto Pričešće je susret sa Bogom: to je Telo, to je Krv! Primite!
Bog je prišao, ali naravno, nisam spreman za taj susret…. Naravno, ja otvaram usta, slažem ruke na grudi, celivam krajičak Putira, primam Svete Tajne, ali nisam gotov da umrem za Hrista. Nisam spreman da se odreknem greha, da izmenim svoj život, da odem iz ovog sveta i da živim vođen nekim drugim vrednostima. Ne znam kada ću za tako nešto biti spreman, i da li ću uopšte i biti spreman, ali to što prilazimo Bogu, što se pričešćujemo i idemo u crkvu nam daje nadu.
Za nas je to zalog pobede, nada na to, da ću ipak u jednom trenutku reći „Ne“ grehu i da ću se pokajati i da neću samo reći „Ne“ grehu, nego i da ću se izmeniti.
Kada se naše hrišćanstvo svodi na spoljašnjost smiravamo se: nailazimo na neku reč, umnu, mudru reč sveštenika, ta reč nas podržava i nama je to vrlo važno, ali to nije dovoljno. Nama je potrebna reč koja će ući u naše srce, potreban nam je takav susret, posle kojeg više ne možemo grešiti, zato što će nam to biti nemoguće. Potrebno je promeniti naše saznanje i viđenje celokupnog našeg života uopšte sveta. To se već sve dešava na duhovnom stepenu ne na duševnom. Duševno je to kako smo pevali danas u hramu, kako je lepo baćuška danas besedio… Veoma dobro, odlično. Ali, to je nedovoljno! Potrebno je imati rezultat.
Evo, čovek je došao u manastir. Međutim on se koleba. Čovek je osnovao porodicu, a još uvek nije siguran. Zbog čega ljudi danas biraju da žive u građanskom braku? Možemo reći da ta želja ne daje odgovor ni na šta, čovek nikome i ničemu nije dužan. Stvar je u tome, što za to vreme, čovek ne veruje u to da može voleti jednog čoveka ceo svoj život. Ne veruje u svoje unutrašnje sile, ne veruje u to da može posvetiti svoj život drugome do samog kraja, već misli „može biti to nije moje, može biti da će biti nečeg još boljeg“, „odjednom nešto se desilo – neki vetar će duvati i na kraju i oduvati“ – ta nepostojanost, nedoslednost, ta sumnja, kolebanje u kojem se nalazi grešan čovek, nemajući podršku, kamen temeljac vere na kojem je neophodno graditi svoj život. Sve građevine na pesku se ruše…
Bog nas privodi i priprema za susret. Za mnoge ljude to će biti u poslednjim trzajima života. Nažalost, vidimo, da umirući čovek, koji Boga ne poznaje, u onom trenutku, kada mu se duhovni život otkriva, on ne vidi Boga, već demone. Čovek razrogačuje svoje oči, gleda u nekom pravcu, njemu je to užasno, ali on ne zna šta da očekuje, zato što nikad nije imao iskustvo u suretu sa Bogom. To je ono što je užasno. To je to životno finale, koje nas može odvesti u večni strah. Kako se samo taj trenutak razlikuje od onog, kada iz ovog života odlazi čovek koji je živeo u veri! On takođe vidi sve to, ali u njegovim očima su svetlost i nada. Čovek se ne boji, on se poverava Bogu, u njemu nema panike, zato što je on tome stremio čitav svoj život.
Na samom kraju, taj susret se desio – započeo je nov život, večni… Kada tome postaneš svedok, osetićeš da si uključen u tajnu večnog života.
Protojerej Andrej Lemešonok
Izvor: Obitel-minsk.ru