Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

UNIŠTENO SEĆANJE

Novinarka ruskog magazina „Vzgljad“ Marina Hakimova Gacemajer napisala je kolumnu pod naslovom „Šta te briga za one koji su već mrtvi“ koju prenosimo.

 

Novinarka ruskog magazina Vzgljad Marina Hakimova Gacemajer napisala je kolumnu pod naslovom „Šta te briga za one koji su već mrtvi“.

već mrtvi

U proleće ove godine, na osnovu rusofobije u Evropi, talas pogroma zahvatio je groblja sovjetskih ratnih zarobljenika i vojnika Velikog otadžbinskog rata. Na društvenim mrežama, u grupama naših sunarodnika koji žive u Nemačkoj, u Poljskoj, u baltičkim zemljama, objavljene su fotografije uništenih grobova. U to vreme sam još živela u Nemačkoj – u malom gradu blizu Darmštata. Znajući da oko 20 kilometara od mog grada postoji vojničko memorijalno groblje sovjetskih vojnika, odlučila sam da ga posetim.

Do tog mesta se ne može doći javnim prevozom, taksi u Nemačkoj je veoma skup, pa sam zamolila svog starog nemačkog prijatelja Bernda, profesora muzike, veoma inteligentnu, dobroćudnu i druželjubivu osobu, da me odveze autom.

– O! Na korak od sovjetskog spomen-groblja, tu je sahranjen moj stariji brat Peter, koji je umro pre 12 godina, – iznenadio se Bernd, tražeći put na navigatoru. – Nisam znao da je nemačko groblje pored sovjetskog!

– Znači, idemo i na grob tvog brata, – reagovala sam logično i veoma ruski.

– Zašto? – začudi se Nemac. I priznao je: bio je na grobu svog brata samo jednom – na dan sahrane. – Uostalom, idemo.

Celim putem u kolima, Bernd je pričao o svom bratu, koji ga je praktično odgajio, usadio mu ljubav prema muzici, naučio ga da svira gitaru, poklonio mu prvi instrument. Umro je od raka pre svoje 40-e godine. Parkirali smo se na ulazu u uredno nemačko groblje. Kameni spomenici pravilnog oblika, strogo jedan za drugim, kao po lenjiru. Nema fotografija, Nemci navode samo imena i godine života. Iz predostrožnosti sam kupila nekoliko buketa, planirajući da jedan od njih stavim na grob Berndovog brata. Nekoliko puta smo obišli malo groblje gore-dole, čitajući imena, ali Peterov grob nismo našli. Na kraju, Bernd se zaustavio kod kamene ploče sa imenom neke žene i nedavnim datumom smrti.

– Ovde je bio grob mog Petera“, – rekao je mirno. – Sto posto ovde!

I, videći moje zaprepašćenje, objasnio: prošlo je više od deset godina. O grobu njegovog brata niko nije brinuo, za njega nije plaćen novac, pa su na njegovom mestu sahranili onoga čiji su rođaci kasnije mogli da iznajme ovo mesto.

Pritom, pokojni Peter je na ovoj zemlji, pored svog brata, imao još dvoje odrasle dece, udovicu, roditelje i dve sestre.

– Zar niko nikad nije posetio grob za sve ove godine? Živite na 15 minuta vožnje odavde! Zašto nikad niste došli da obeležite pomen osobi koja vas je toliko volela?

– Grob je samo prah, – odgovorio je Berndt. – Mog brata nema. Zašto ići na grob?

Tada sam shvatila zašto su nemačka groblja tako njegovana i mala u poređenju sa našim. Retko koja grobnica postoji više od deset godina. A i sam obred sahranjivanja u zemlji je „luksus“, kako kažu Nemci. Preskupo. Zakup mesta na groblju na 10 godina je od 1.500 do 2.500 evra, ne možete kupiti plac, kao u Rusiji, možete samo produžiti zakup za nešto novca. Pored toga, rođaci su dužni da održavaju grobnicu u besprekornom stanju ili da za to plaćaju zaposlenima oko 1.000 evra godišnje. Neuredne grobnice brzo se izravnavaju sa zemljom i izdaju kao nove.

– Vi Rusi ste neki zaljubljenici u onaj svet. Obožavate mrtve, – gunđao je Bernd kad smo ušli na groblje sovjetskih ratnih zarobljenika, gde je i bez mog bilo dosta cveća. Vandali su uništili reč „Rusi“ na granitnoj ploči, a nečija brižna ruka je u nastalu crnu rupu stavila vojničku kapu maskirne boje.

– Šta će mrtvima sve ovo? – upitao je Nemac. – Neće videti tvoje suze i tvoje cveće!

Nemci nikad neće razumeti naše roditeljske subote, naša okupljanja na zavičajnim grobljima, naše sveće u crkvama „za pomen duše“, naše „Laka ti zemlja…“, naše „Carstvo nebesko“.

U najboljem slučaju, tolerantno će coknuti jezikom: „Čudni iracionalni običaji!“ Razgovarala sam o mrtvima i o smrti sa raznim Nemcima. Velika većina ne ide na groblje, ali ni u hramove. Sve što je povezano sa smrću izaziva u njima neprijatan, gotovo gadljiv osećaj, upleten u neku vrstu životinjskog straha i neshvatanja. Nemci kategorički izbegavaju misli o smrti. A pitanja o njoj se doživljavaju kao uvreda, kao izazov: „Hoćeš li da mi pokvariš raspoloženje?“

Sahranu u kovčegu bira samo 30% Nemaca. Mnogi su kremirani, jer je cena zakupa mesta za urnu niža. A u poslednje vreme sve više građana Nemačke razbacuje pepeo svojih najmilijih u besplatnu vodu, polja ili ga ostavlja u šupljinama drveća. Na dan rođenja i na dan smrti nema pomena. Nije lepo.

– Zašto? – pitali su me Nemci kad sam ih gnjavila pitanjima. – Sećanja na umrle izazivaju tugu. Ne želim da tugujem!

Upravo zato niko na Zapadu nikad neće shvatiti značenje našeg Besmrtnog puka. Pokazivala sam stanovnicima Nemačke snimak ove grandiozne povorke i uvek sam bila dočekana čuđenjem: „Kakva masovna pogrebna povorka?“ Živeći među Nemcima, na njihovoj zemlji, šetajući njihovim grobljima, nikad nećete osetiti tu uključenost, pričasnost, tu neobjašnjivu vezu sa mrtvima koju imamo mi.

„Svaki put kad dođem u svoj rodni grad, odem kod oca na groblje. Noge mi idu same”, „Mama je umrla kad sam imao 3 godine. Sad imam 20“, „Kad dugo ne posećujem tatu, sanjam ga. I idem na njegov grob“, – prisećam se priča mojih ruskih poznanika. Odlazak na groblje je za nas prirodan, potreban. „Zašto?“, pitali su me Nemci. I shvatila sam da je uzaludno pričati o toj tajanstvenoj, ali jasnoj vezi između živih i mrtvih, koju oseća svaki Rus.

Zašto su naši muškarci željni da sami plate račun, čak i ako se pije u nepoznatom društvu? Zašto naše bake dolaze svojim unucima sa tovarom džemova i kiselih krastavaca? Zašto taksista besplatno donosi težak kofer do ulaza? Zašto u Rusiji postoje cvećare koje rade non-stop, na svakom ćošku? Zašto brati pečurke kad ih možete kupiti u prodavnici? Čemu ovi refreni „S Bogom!“, „Bože daj“, „Bog te blagoslovio“? Zašto milioni Rusa marširaju u Besmrtnom puku i zašto tako pobožno čuvaju sećanje na davno umrle? Nemci vam ova pitanja neće postavljati u lice, ali nerazumevanje ostaje.

– Ti objavljuješ vesti sa bojnog polja kao da si za to plaćena. Brineš se tuđince u Donjecku, kao da su ti rođaci. Pevaš ratne pesme, kao da će te kazniti ako ćutiš. Šta te briga za Donbas? – nisu krili iznenađenje moji nemački poznanici. – Šta te briga za one koji su već mrtvi?

Nemojte se čuditi što su Evropljani 8 godina namerno ignorisali istinu o zverstvima nacista u Donbasu. Distancirajući se od bilo kakvog pominjanja ratnih dejstava, a samim tim i smrti, spremni su da se smrzavaju, gladuju, krotko plaćaju rastuće poreze, poslušno i masovno doniraju za potrebe Oružanih snaga Ukrajine, samo da bi se osigurali, da bi se sakrili od smrti. Tako svakodnevna udobnost ratuje sa istinom.

Izvor: Iskra.co

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: