MOJE MALO JA

Evo ga ovde, ponovo se javlja moje malo ja i grdim ga dugo dok slatkoća ne prekrije veliko i lažno osećanje sebe.

Nisam volela Danjilovu ženu i njihovu osmogodišnju ćerku iako je bila mojih godina.

U tuđini gde nisam mogla birati vršnjake koji govore maternjim jezikom, ipak bih više volela da se igram čak i sama u degažmanu između malog i vedikog predsoblja.

Danjilova žena je bila Poljakinja koju je poveo sa sobom posle privremenog rada u Poljskoj.

On se zapravo zvao Danilo, ali ga je Poljakinja između ostalog častila slovom nj u sredini.

Danilo je bio invalid, nosio je protezu na levoj nozi.

Ostavio je u svojoj zemlji bolesnu ženu i odraslu ćerku zbog Poljakinje.

Poljakinja Eva i njena ćerka tog jutra zvonile su mahnito na vrata.

Javila sam se preko zatvorenih vrata.

— Ko je? — upitala sam iako sam ih ugledala kroz špijunku na vratima.

— Enja i ja, otvori!!! — vikala je Poljakinja.

— Meni je mama rekla da nikom ne otvaram vrata — pištala sam kroz zube.

— Šta ti je, dete?! — siktala je.

— Mi smo! — sad već iznervirano reče Poljakinja.

Ćutala sam i nisam otvarala vrata ni kad se čuo odsečan hod koji se udaljavao!

Izbegnutoj poseti radovale smo se i moje lutke i ja.

Nismo volele Enju, a još manje njenu majku Evu.

Ako batine i dobijem od mame, vredelo je! — mislila sam.

Lutke su klimale glavom u znak odobravanja i treptale velikim staklenim očima.

Slatki osećaj osvete se neopaženo uvukao u osmogodišnju devojčicu.

Evo ga ovde, ponovo se javlja moje malo ja i grdim ga dugo dok slatkoća ne prekrije veliko i lažno osećanje sebe.