POLA DEVET
Stop. Više se ne zamišlja i ne razmišlja. Pola devet je. Misli se kreću ka stvarnosti. Treba kupiti hleb. Ništa neću spremati za ručak.
Deset dana u Španiji kao zrnca peska klize sa dlana. Deset dana u Kostolcu se kao kamenje teško pomeraju. Preko noći kameni točak melje misli i škripi sve do svitanja.
Pretposlednji dan se jedva doteturao do svesti. Već je postao praznično uštogljen. Ništa ne sme da se radi, ništa se ne počinje, ništa se ne pokreće. Nijedna ružna misao ne sme da se začne.
Kad kreću? Kad će nam se javiti? Što se već ne javljaju? Da li su se tebi javili? Verovatno nemaju internet. Možda šetaju? Možda su na plaži? Možda odmaraju? Možda im cvrčak ne da mira?
Strpljenje puca. Šaljem poruku, pa šta bude. „Kad krećete?“ „U pola devet.“
Misli se vraćaju u kolosek. Ruke i noge kreću se ka svojim obavezama. Mozak kaska za njima. Ima vremena da se ubrzaju lepe želje. Treba samo da se zaspi i sanja nešto lepo.
Sunčano jutro briše sve dnevne obaveze. Ispod svakodnevne kolotečine proviruje raspored dešavanja u Španiji: ustaju… spremaju se… kreću… stižu na aerodrom… Stop. Više se ne zamišlja i ne razmišlja. Pola devet je. Misli se kreću ka stvarnosti. Treba kupiti hleb. Ništa neću spremati za ručak. Ušuškaću se ispod pokrivača.
Možda je već trebalo da slete. Dešava se da avioni kasne. Cvrčak se možda uznemirio.
Krevet se pretvara u mravinjak, pokrivač u bodljikavo prase. Misli su odavno izašle iz koloseka i jurcaju bez kontrole. Vrte se u krug kao na ringišpilu. Teroristi? Promašen avion? Štrajk na aerodromu? Zaboravljen prtljag? Uspavali su se? Neko se razboleo? Ne daj, Bože, povredio? Gde su? Kako su? Šta se dešava? Šta sve roditelju ne padne na pamet! I ludost i glupost bez granica. Stariji ljudi kažu: „Ono što ti majka pomisli, da ti Bog ne da.“ Borim se da isključim mozak. Vesti sam odavno isključila.
Uključiću nekog ko je u istom sosu. „Šta radite?“ Nasmejan glas odgovara: „Evo, pijemo kafu.“ Lampica počinje da svetluca. „Koliko se to putuje od Španije do Srbije?“ „Pa negde oko sat i po.“ „Pa što ih još nema? Evo, sad je popodne.“ „A, pa nisu oni još krenuli. Kreću u pola devet večeras.“ „ Da, da, večeras.“
Kameni točak zaškripi i krug počinje od početka.