ISIHAZAM I MAHAYANA BUDIZAM

Koliko se uopšte mogu porediti Hrišćanstvo i Budizam? Da li postoje određene istovetne tačke spajanja i sličnosti u propovedanju ovih religija?

Jako teška tema za razmatranje, ali pokušaću da izvučem paralele između te dve dijametralno suprotne asketske prakse kojima je naizgled zajedničko tihovanje i dostizanje onog pravog „sopstva“ koje je jako različito propoveda Budizam u odnosu na Hrišćanstvo.

Ako bih gađao u jednu ključnu stavku koja se grana u pravcima ništavila i vraćanja u nemanifestovano u Budizmu i blagodatne spirale neprestalnog uzrastanja koje je dinamičko i uvek prisutno postajanje i manifestovanje sebe kroz Boga, razlika između budističke težnje ka thanatosu (smrti – prekida svih uzroka i posledica) i hrišćanske ka erosu (životu – stvaranja uvek novih rajskih dinamika) je pre svega objašnjena da u Budizmu ne postoji permanentno obitavalište u raju (jer dobra karma koju ste nagomilali se potroši i onda padate u niže svetove patnje), a u Hrišćanstvu da je priroda ljubavi jedan večan raj neraskidivog odnosa božanskog voljenja u kome pri povratku ka Bogu razdvajanja više nema, već smo svi jedno kroz Hrista u večnosti i ta mera rasta u kojoj uzlazimo beskrajno ka Bogu biva sam nedostižan Hristos.

U tom smislu, Budizmu je cilj da skine apsolutno sve moguće komponente sa čoveka uključujući i njegovu ljudkost, ličnost, um, dušu, totalno i ego i duh i telo, da bi na kraju ostala samo njegova ogoljena nematerijalna svest koja obitava večno u praznini i ništavilu (za koje oni tvrde da je stanje blaženstva u kome nema patnje).

Sa druge strane Hrišćanstvu je cilj obnavljanje čoveka koji ima zadatak da postane Hristolik, i iako se po egu u hrišćanstvu jako puno gazi, ego teži da dobija jednu produhovljenu komponentu i njegovo totalno nestajanje nije cilj pravoslavne mistike, već postojanje kroz Hrista čije biće zasenjuje samog molitvenika (Hrišćanstvo jeste put jedinstva kroz povezanost u ljubavi, ali nije put utapanja i rastapanja).

Neću ići previše u detalje već ću se truditi da idem baš u samu suštinu između ta dva puta koristeći Zen Budizam kojeg sam praktikovao, kao paralelu sa Isihazmom, jer Zen ima najviše sličnosti sa Pravoslavnom mistikom ali opet čoveka vodi u totalno suprotan pravac i smatram da je od svih škola najdirektniji put ka onome što budizam predlaže jer odbacuje najviše nepotrebnosti.

Stanje Satorija ili Budinog uma se u Zen Budizmu dostiže pre svega kroz prestajanje pokreta unutrašnjeg bića, koji su misleni, emotivni i duhovni, tako da je cilj totalno gašenje sebe i jedino je tako suštinski moguće dostići stanje u kome pasivno sozercavate vaše „pravo sopstvo“ u Budističkoj verziji dok vam kroz um ne prolazi ni jedna misao niti osećanje.

U Hrišćnastvu govore kako je to stanje nemoguće dostići, ali hrišćani koji to pričaju ne znaju ništa o budizmu. Taj trening počinje sa postepenim gašenjem svojih misaonih procesa svog „majmunskog uma“ koji je navikao na lutanja i cilj u tome nije aktivan napor, već upravo uvođenje u sebe jedne vrste pasive.

Um koji stražari nad svojim aktivnim procesima mišljenja i osećanja koji ih ujedno gasi (čak i sa samim sobom). Tako da praktičar takve asketike kada bi se susreo sa zvukom otvaranja vrata, njegova misao bi prvo bila „Ko je otvorio vrata ?“, kako bi napredovao u meditaciji i sposobnošću isključivanja svoje kognicije, onda bi se desilo „Ko je otvorio _._._“, zatim „Ko je _._._“, „Ko“ i na kraju „_._._._._._._._._“ tišina.

To meditativno stanje se zove „zvuk pljeska jedne ruke“ i to je stanje prosvetljenja u kome je meditant dezintegrisao svoj ego i doživljava svoju čistu svest bez ičega drugog, u jednom stanju ekstaze (koje u krajnjoj tački dezintegracije sopstva se pretvara u nešto sasvim drugo, i doveo bih u pitanje da li je taj zadnji stadijum uopšte neka večna i blažena prijatnost ili možda sve suprotno od toga).

Tada u tom stanju sozercanja ogoljenog sebe od svojih ipostaza (suština), uma, duha, i duše, praktičar meditacije prestaje da se indentifikuje sa svojim misaonim i emotivnim procesima, sa svojim fizičkim telom i sa svojom ličnošću i razvija jednu vrsti disocijacije od svog individualnog i ličnog sebe, što mu omogućava jednu mirnoću u odnosu na dešavanja kojima je izložen kao čovek (neki klinički psiholozi to zovu šizoidnim poremećajem, mada u Budizmu se to smatra kao prosvetljenje).

Pošto je ovaj svet konstantno promenljiv i ima uzroke i posledice koji su i dobri i loši, i pošto u njemu (a i u drugim svetovima po Budizmu) ne možemo imati nikakvu vrstu trajnog i punog zadovoljstva u bilo čemu, i da je patnja jednostavno poistovećena sa bitisanjem kao inkarniranog bića koje mora prolaziti uskraćenosti i gubitke, jedino rešenje je vraćanje sebe u nemanifestovano, i odricanje od svega toga što je lično, ljudsko i individualno.

Budizam takođe uči da je spoljašnji svet iluzija a da je jedini pravi onaj unutrašnji svet (što je opet definicija psihotičnog poremaćaja u psihijatriji), tako da svetovi u kojima se nalazimo i inkarniramo zapravo predstavljaju hologramsku projekciju, a inkarniraćemo se kao životinje tipa magarca, ili crva, ili zlih demona, gladnih duhova, dobrih anđela (deva), polu bogova (asura) i bogova i tako sve u krug, gde se jasno objašnjava da niti je naša ljudksa priroda realna niti je ovaj svet u kome živimo.

Tako da ništa od toga sa aspekta nirvane, one krajnje tačke „blaženog“ ništavila i praznine nije suštinski bitno.

Budizam je tu totalno gnostička duhovnost samo što ona ide još dalje i od gnosticizma, jer smatra da je izvor lošeg ne samo materijalni svet već treba negirati i duhovne svetove u kojima se čovek inkarnira, i da njegovo jedino oslobođenje može da bude u stanju postojanja u kome lično biće ne postoji i gde kao „gnostik praznog raja“ budista lišen samoga sebe postoji (a ne bitiše) u jednom apsolutno pustom, praznom i ništavnom univerzumu u kome nema nikoga drugog.

Sudeći da je saosećanje direktno vezano za našu ljudsku prirodu koja treba da se prevaziđe zarad takve vrste spasenja, i da je dostojanstvo koje je vezano za ličnost čoveka takođe prepreka, a da je ličnost koja podrazumeva lične odnose takođe naše lažno sopstvo, onda možemo reći da Budizam nije niti religija ljubavi, niti dostojanstva niti saosećanja.

To je put koji govori da jedino oslobođenje od patnje možemo imati kroz duhovnu eutanaziju u kojoj nam se obećava večno blaženstvo koje nudi praznina, sve ostalo su ukrasi koji nisu dosledni učenju budizma.

Sa druge strane, Hrišćanstvo nam govori nešto drugo. Da su patnja i smrt posledice odvajanja prvog čoveka od Boga, i da je Adam kao oboženo biće bio prožet nestvorenim svetlostima samoga tvorca u čijem odnosu ljubavi je neprestalno obitavao u rajskom stanju. Da se čovečanstvo koje je stvorio na zemlji nije celokupno vratilo Bogu, već da je ovde jedno poprište između dobra i zla, i da u toj borbi koja nas gura u epicentar stradanja imamo zadatak da doživimo naše preobraženje (i posle života vaskrs) kroz obnavljanje jedinstva sa Ličnim Bogom, koji je zarad toga cilja preuzeo kolektivno sve naše grehe (koje hoćemo da mu predamo) u svoje srce, i žrtvovao svoj život za nas da bi na jedan neosporan način pokazao da je njegova ljubav za nas potpuno nesebična i žrtvena.

Postajući čovek, Hristos je postao novi Adam, i omogućio je svojoj paloj ljudskoj kreaciji da svako po svojoj meri krsta može da liči makar donekle na Njega.

Pošto Hrišćanstvo propoveda neiscrpnog i neograničenog, i beskrajnog i bespočetnog Boga, naša prirodna smrtnost biva transforimsana u besmrtnost po blagodati (tj. Njegovim nestvorenim energijama) i u obnavljanju tog našeg jedinstva sa takvim Bogom, mi uzimamo učešće u večnom životu koji je Raj iz koga više ne možemo da padnemo jer nam navodno nedostaje neka energija koja bi nas u takvom stanju držala i postojimo kao ličnosti i kao ljudi.

Tišina u Hrišćanskoj mistici Isihazma ima jednu pozitivnu konotaciju jer ona podrazumeva prisustvo Boga, a ne odsustvo koje nudi budistička praznina. Mistik pravoslavnog puta usporava svoje unutrašnje pokretei i trudi se da ih ugasi molitvenom pažnjom, i ostaje mu taj jedan jedini pokret ka Bogu, dok se moli polako „Gospode Isuse Hriste, Pomiluj me grešnog, Gospode Isuse Hriste, Pomiluj me grešnog…“ i u tom ličnom obraćanju Bogu, Bog preobražava njegovih 8 strasti (koje su bile prvobitno pre pada 8 vrlina i blagodatnih darova), koje ga vode u patnju, greh, i u zlo.

Čišćenjem i prosvetljenjem svoga bića Božijom blagodaću, molitvenik se kreće ka jedinstvu sa samim Hristom u kome oseća povezanost sa celom tvorevinom koja je živa.

Samim tim taj jako mali broj za nas nedostižnih mistika i molitvenika one izvorne duhovnosti Sinaja, koji dišu kroz Tavorsku nestvorenu svetlost živoga Boga ulaze u takvu vrstu bitisanja da postoje kroz samog Hrista koji im se useljava u Srce, centar čovekovog bića.

Takav molitvenik može imati tišinu u svojoj glavi, da mu ni jedna misao ne prolazi u mozgu, isto kao i Zen budista, i to se zove molčanije uma u pravoslavlju, ali mu se misao neprestalno ponavlja u srcu, za razliku od budizma, u kome se svaki unutrašnji pokret na kraju nepovratno i zauvek gasi i nestaje.

Sa FB profila Relja Rašović