HRAM

Sad se obnovljeni hram šepuri u dvorištu, nikad sjajniji, nikad lepši i izazovniji. Sutra je fešta otvaranja.

 

Konačno se u sali za prijem i proslave naše zajednice sve smirilo, svi su otišli svojim putem; bila je prava gozba ― popilo se i pojelo preko mere, ostale su na stolu prazne čaše i flaše piva, vina i sokova, ovali i tanjiri sa escajgom i ostacima roštilja i hleba.

hram

Za stolom je ostao samo Josip, naš predsednik, zadovoljan urađenim, a pre svega zadovoljan samim sobom.

„Pet punih godina smo restaurirali naš hram, namicali donacije, vijali projektante, dozvole, majstore i radnike. Tri puta smo odustajali, isto toliko puta ponovo započinjali radove. Sad se obnovljeni hram šepuri u dvorištu, nikad sjajniji, nikad lepši i izazovniji. Sutra je fešta otvaranja. Za svoju zajednicu sam obezbedio tri stotine mesta na otvaranju hrama. Taman da sve uklopim, a nikog ne uvredim. A sutra je i moj dan. Svi će mi čestitati, a glavni igrači će mi pružati ruku ispred kamera govoreći ― dok je takvih kao Josip, mi ne brinemo.“

I taman kad je hteo da krene i zaključa dom, zazvonio je telefon. Onako kako samo telefon ume ― zlokobno. Smešak mu se zaledio. Malo je sačekao, pa je podigao slušalicu.

― Josipe, dobro veče. Savić ovde. Iz službe.

― Recite, Saviću.

― Mala promena plana za sutrašnju svečanost, Josipe. Imaš 150 mesta za svoje; redukuj spisak. Nenajavljeni dolazak pet autobusa sa važnim gostima. Žao mi je. Ujutro mi dostavi novi spisak.

― Ali kako, svima… Pa onda bolje da niko…

― Na to, Josipe, i ne pomišljaj. I ne zaboravi ujutro spisak. Doviđenja.

Josip je seo u svoju fotelju i ostao tamo dva sata. Posle je pozvao svog zamenika, dao mu uputstva za sutrašnji događaj i nestao iz grada.

Svakojake glasine su kolale poslednjih godina o Josipu. Neki čovek se pojavljuje u dvorištu hrama kad je vedro nebo i mesečina, ali niko ne može da tvrdi da je to naš Josip.